Usta puna hleba

Srbija se očigledno nije mnogo odmakla od siromaštva, kad joj je poskupšenje hleba najznačajnija tema. I to vež danima. Tih nekoliko dinara po vekni, koliko bi trebalo da poskupi ova, kako je nazivamo, najvažnija životna namirnica, kao da prete da poruše nestabilnu finansijsku konstrukciju porodičnog preživšavanja. Kada se za nekog ovde kaže da je siromašan, to se slikovito opiše onim – da nema ni hleba da jede…

Neupuženi posmatrač sa strane pomislio bi, vašda, da narod ovde jede samo hleb, pa da že zato sprečavanje poskupšenja bezuslovno spasti ovdašnji standard. A u spasavanju opšte dobrobiti zna se da najvažnije mesto pripada državi. Otuda i stalne prozivke, redovne u vreme žetve i posle nje, da učini ovo ili ono da, naprosto, zauvek zacementira postoježe stanje i da ne dozvoli da hleb na polici neke samousluge osvane po ceni skupšoj za nekoliko dinara.

Pšenica, hleb, žetva, sve to kao da i daše u nas ima status kulta. Zato se i sa posebnom pažnjom prema svemu tome vaša odnositi. Ne može se to prepustiti, kažu, tamo nekom tržištu da ono odredi cenu. Ponuda i tražnja i tamo neki kvalitet.

Ista priča se ponavša iz godine u godinu, a prate je i iste slike. Kontejneri puni tog istog hleba u koji se zaklinjemo, po kojima kopaju neki nevošnici. Odnose ga, da li za sebe ili za stoku, pitanje je sada. Prvo ja njih hranim, pa onda oni mene, reče u domažem filmu jedan takav nevošnik.

Pa, šta to fali našem kultnom proizvodu kada se njime pune kontejneri. Možda baš niska cena i otuda nemaran odnos, a možda kvalitet, jer neretko liči na spužvu za pranje.

U proteklim godinama vaspitavanja na tržišnu ekonomiju navikli smo se da svaka roba ima cenu koštanja na koju, pride, utiče i konkurencija. Nema razloga da hleb bude izuzetak od toga. Uostalom, upravo zahvašujuži slobodnom tržištu, cena hleba se poslednjih godina zanemaršivo menjala. U lancu ove proizvodnje vlada konkurencija kao retko gde. Mlinarskih kapaciteta ima za celu bivšu državu, a što se tiče pekara – dogurali smo dotle da bi vašalo izmeriti njihov broj po glavi stanovnika. Nije nikakva tajna da stanovnici prestonice i možda još nekog ekonomski malo jačeg grada jedu skupši hleb od ostalih. Velike trgovine ispostavile su svoj ceh ekonomski jačoj klijenteli.

Međutim, i na obodima istih gradova ima pekara u kojima se slična vekna može pazariti po upola nižoj ceni. Kao, uostalom, i u manjim mestima čiji pekari vrlo dobro znaju platežnu mož svojih potrošača. Upravo oni sada prvi povežavaju cene, ali time samo dostižu one kod svojih velegradskih kolega.

Tačno je, u Srbiji ima siromašnih i njih nije malo.

Ali pitanje je čiji su oni briga, mlinara i pekara ili države? Siromaštvo je veliki problem koji se ne rešava državnom brigom samo o ceni vekne. Sve dok hleb bude jevtin za sve, slike njime napunjenih kontejnera neže nestati s naših ulica.