Британска резолуција није оптуживала све Србе

Српска дијаспора у Швајцарској, према једној уздржаној процени, рођацима у домовини годишње пошаље 300 милиона. Али, и влада те земље досад је овде уложила између 70 и 800 милиона евра и сваке године је у три највећа инвеститора у Србији. Такође је један од наших највећих донатора. Према плану за период од 2014. до 2017. године, даће укупно 75 милиона франака, каже швајцарски амбасадор Жан Данијел Рух. Приоритет за улагања по том програму су енергетска ефикасност, привредни развој, добро управљање и упошљавање младих: Швајцарска има једну од најнижих стопа незапослености младих захваљујући томе што већина њих, кад напуни 16, не иде у средњу школу, већ као приправници ступају у неку компанију да се уче послу.

„Премијер Вучић нас је замолио за помоћ у развијању система у Србији који би личио на наш систем приправништва. То ће бити тешко јер имамо различит ментални склоп и образовни систем”, каже амбасадор Рух.

Незапосленост у Србији истрајава не само због образовног система него и због пословног окружења. Једном сте изнели неке проблеме с којима се овде сусрећу инвеститори: сложене процедуре, корупција, мањкава владавина права. Да ли су последње реформе довеле до напретка?

Влада је променила законе о раду и стечају, што су дуго тражили савет страних инвеститора и заједница улагача из иностранства. Не видим велики напредак у правној сигурности. Често се швајцарске компаније у Србији суочавају с уговорима који се не поштују. Понекад судови донесу одлуку у њихову корист, али их нижи нивои администрације не спроводе. Као да постоји држава унутар државе у нижим и средњим нивоима администрације, који желе да наставе по старом.

Србија и Швајцарска су сачиниле заједнички акциони план за председавање ОЕБС-у, које је наша земља ове године преузела од ваше. Спроводи ли Србија агенду око које се договорила с Швајцарском?

Тај план је направљен 2013. године, пре украјинске кризе. Она је скренула много енергије оба председништва, али Србија спроводи приоритете из акционог плана. Недавно је у Београду одржан састанак о слободи изражавања, у септембру је састанак о спречавању радикализације младих, до краја године конференција о претњама на интернету...

Сматрате да мале земље могу бити мост између Европе и Русије. Такав је био план и Ивице Дачића када је преузимао председавање ОЕБС-у. Да ли нам тај план полази за руком?

Колико је успевао и нама. Кад се носите са ситуацијом тешком попут оне у Украјини, споразум може успети једино ако се око њега сагласе главни играчи.

Верујете да земље не би требало да морају бирати између Брисела и Москве. Чини се да је многима у Европи, судећи по њиховим реакцијама, деловало да Србија бира страну када је од Русије затражила да уложи вето на британску резолуцију о Сребреници.

Питам се да ли сте уопште морали да то тражите или би Руси свеједно поднели вето. Док сам радио за Међународни кривични суд у Хагу, био сам укључен у истраге и процесе против неких од људи одговорних за Сребреницу. Што се мене тиче, ако су Хаг и Међународни суд правде одлучили да се у Сребреници одиграо геноцид, највиши судови на свету су правно квалификовали тај случај и на томе се прича завршава. Нисам сигуран треба ли нам о томе и резолуција Савета безбедности, који је политичко тело. Оно што је важно јесу жртве и можда је то била изворна намера британске владе – да њима упути знак саосећања. Та резолуција је била пажљиво срочена, нарочито у једном аспекту о којем се овде није много извештавало: врло јасно је навела да за ратне злочине и злочине против човечности нису криве нације, већ појединци. По овдашњим реакцијама, имам осећај да су се сви нашли увређени као да су оптужени за колективну одговорности. Није тако.

Да бисмо постигли помирење у региону, да ли је нужно да се сагласимо око дефиниције злочина, на пример оних у Сребреници или „Олуји”?

Суд у Хагу је дефинисао излазну стратегију још 2003. године и сада завршава свој задатак. За будућност овог региона и помирење, требало би да размишљате о излазним стратегијама националних тужилаштава за процесуирање злочина почињених деведесетих година. Други аспект је образовање. Често у овом региону чујем, нарочито од млађих људи, репродукцију предрасуда о другим нацијама, стереотипа који су завладали у деведесетима. Људи нису научили истину или их нису ни образовали о њој како треба. Правне квалификације чињеница за мене су мање важне. Ако прочитате о ономе шта се догодило у Сребреници, Кравици, током „Олује”, на Косову, то је довољно да разумете да су се ужасне ствари десиле на свим странама и да вас наведе да поштујете патње свих жртава.

Као да противречите Вучићу, који каже да први пут већина Срба признаје да су и њихови сународници починили злочине у деведесетима?

Већина људи схвата да су Срби чинили злочине и да су били њихове жртве. Али, стереотипи о, рецимо, Албанцима, као и њихови стереотипи о Србима, истрајавају и о томе треба више и боље говорити кроз образовни систем.

Били сте политички саветник Карли дел Понте док је била главни тужилац у Хагу. Да ли бисте тужилаштву, да сте га тада још саветовали, предложили да поступи другачије од онога како се понело у вези с условним пуштањем Војислава Шешеља на слободу?

У оно време, а нисам сигуран да је данас другачије, тужилаштву је, да би се сагласило с условним пуштањем, кључно било да осумњичени не може добити одговарајућу медицинску негу у Хагу. Холандија има софистициран болнички систем и изврсне лекаре, тако да смо се противили у свим случајевима када се тражило мишљење о условном отпусту. То што трибунал данас пушта Шешеља, да би га сутра тражио натраг, људима је тешко да схвате. Све се може разумети ако погледате процедуре трибунала. На једној страни су судије, на другој тужиоци и одбрана. То се дешава у правним системима. Мени је то било разумљиво, али не бих рекао да је било паметно донети тако контрадикторне одлуке. Да ли је било политички упутно? Па, реч је о правницима који треба да пруже правду, не о политичарима.