Види ли власт кад почне да греши

Све је то лоше и све смо ми то радили, али ви сте рекли да сте бољи, зато сте победили на изборима, рекао је Борислав Стефановић (ДС) напредњацима у српском парламенту када су му на критику одговорили да су се демократе на власти понашале исто. Шта год био Стефановићев мотив, ово подсећање напредњаци би требало да схвате као добронамерно, како не би, можда не скоро, али једног дана свакако, слушали зашто седе у опозиционим клупама.

Демократе су тактику „признај грехе и подсети противника шта је обећао” почеле да примењују однедавно, онда кад су схватиле да немају аргументе којима би одбраниле учињене лоше ствари, којих има много и које им напредњаци на свакој скупштинској седници саспу у лице, бар неколико пута. Нова тактика је много боља јер напредњацима избија из руку јако оружје и чини да непрекидно понављање једних те истих греха изгледа, ако не баш бесмислено, оно мање убојито.

Пословник о раду демократе су написале по мери власти, што напредњаци, уз мале разлике, обилато користе против њих. Тако је, на пример, у своје време Гордана Чомић (ДС), потпредседница парламента, опозиционарима изрицала опомене тако лако да је од новчаних казни које су плаћали парламент могао у хуманитарне сврхе да донира стотине хиљада динара. Да не помињемо колико је било тешко опозиционарима да кажу шта мисле о власти. Председница и два потпредседника парламента из СНС-а ретко кад некоме изрекну опомену, углавном опозиционарима. Кад је Игор Бечић (СНС) с правом казнио страначке колеге Зорана Бабића и Александра Мартиновића, Маја Гојковић је на крају радног дана обавестила посланике да је Бечић повукао ове казне. Пословник не познаје могућност да се казна повуче. Да не помињемо да председавајући из СНС-а, највише Бечић, коментаришу све што опозиција каже, а њима се не свиди. То пословник забрањује. Председавајући, кад хоће да дискутује, по пословнику, препушта председавање неком другом и одлази у посланичку клупу. Тако је, на пример, радио Небојша Стефановић (СНС) док је био председник Скупштине.

Напредњаци су, као опозиција, с правом оштро критиковали спајање расправе по више тачака дневног реда које често нису имале ништа заједничко. Данас раде то исто, а кад им опозиција замери, одговарају подацима када је и колико тачака дневног реда „бивши режим” спајао.

Како време од конституисања новог скупштинског сазива одмиче, све је више лоше скупштинске праксе, а појавиле су се и иновације којих раније није било, попут повлачења изречених казни и готово укинуте редовне једночасовне паузе за ручак. Толико се жури кад се расправља о амандманима да се повремено преко опозиционих амандмана прелази тако да се министру не понуди да се о њима изјасни. На последњој седници уочи паузе, Душан Вујовић, министар финансија, искористио је прилику кад се већ прешло на следећи амандман, а он овај пут добио реч, да каже Игору Бечићу: „Толико сте брзо прешли малопре, а ја сам хтео да прихватим претходни амандман. Сад бих то учинио.” Бечић баш није био срећан, јер му је отежао посао, али је овај амандман ДС-а ипак прихваћен.

Сада Зоран Бабић најављује измену пословника да би, између осталог, увео радни кворум, јер „ружно изгледа празна сала”. Бабић је осмислио да у сали увек мора да буде трећина посланика сваке посланичке групе, што значи да би у сваком тренутку у сали морало да буде 12 посланика опозиције. Мало је то да би се власт много бламирала. Како год Бабић „паковао” ову идеју, она није ништа друго него дисциплиновање опозиције. Пре него што нешто овако предложи, могао би да се сети како је био љут, с правом, кад су демократе имале сличну идеју и од ње ипак одустале.

Ово су мале „сличице” које сведоче о томе како опозиционари, кад постану власт, мало-помало почну да раде оно што су критиковали и још све то правдају тиме да су и они пре њих исто то радили. Ако баш неће да подсећање Борислава Стефановића са почетка овог текста схвате добронамерно, напредњаци би могли да се сете како је „бивши режим” успео да изгуби поверење грађана и да постане мала и немоћна опозиција. Јесу леђа Александра Вучића, на кога се напредњаци у свакој дискусији позивају, широка, али нису баш толика да могу да заклоне сваку неподопштину свих који се иза њега крију.