Сећате ли се Варуфакиса?

Нису само мотоцикл, подигнута крагна и неформално понашање главна одлика првог министра финансија у Сиризиној влади Јаниса Варуфакиса, али су свакако кумовали његовој глобалној препознатљивости. Ово ипак није прича о лику и делу некадашњег кормилара у двојцу који је (уз Алексиса Ципраса) накратко управљао Грчком. Варуфакис је пре свега персонификација једног другачијег политичко-економског модела који постоји унутар Европе. Модела који се дословце бори за ваздух док га за врат држи и покушава да га угуши један други, тренутно много јачи, приступ који би, ако се већ играмо доделе улога, без проблема могао да представља немачки министар финансија Волфганг Шојбле. За свега пет месеци у министарској фотељи Варуфакис је, можда нехотице, успео да препозна и на светлост дана истера апсурдност појединих механизама унутар еврозоне и уосталом целе Европске уније. Такви механизми изједају слободарску идеју о ЕУ, а главни актери као да пред тим намерно затварају очи. Свођење грчке кризе на пуко збрајање шта је ко коме дужан и кад ће то бити враћено у најмању руку је неукусно. Зачуђујућа је и морална супериорност са којом овдашњи апостоли неолибералне школе бичују Сиризу и исмевају све што има призвук левице или социјалне правде. Неће ипак бити да су идеологија и геополитички интереси потпуно недужни у кризи у којој Грчка све дубље и дубље тоне.

ПРОПАГАНДНИ РАФАЛИ: Ко се још сећа податка Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) од пре неколико година да грчки радници раде дуже него било ко у Европи? Са просеком од 2.017 сати годишње заузимају сами врх међу 34 анализиране, махом развијене, земље. Иако је на месту примедба о ефикасности, нема довољно аргумената да радници са највише радних сати буду у западној штампи провучени кроз медијско блато као лењивци и дангубе. Писањем о Грчкој немачки таблоид „Билд” је високо закуцао лествицу хушкачке пропаганде, о чему ће се још распредати на светским катедрама за новинарство.

У недељи испод које полако подвлачимо црту објављени су резултати истраживања Лајбниц института за економске студије из Минхена који показују да је захваљујући грчкој дужничкој кризи Немачка зарадила око 100 милијарди евра. Ову своту је Немачка уштедела по основу нижих камата на хартије од вредности које је немачка влада емитовала у време када су оне биле веома тражене, јер су их страни инвеститори сматрали сигурним уточиштем, насупрот осталим земљама еврозоне. Укратко, Немачка је очигледно имала користи од грчке кризе, поручују нам минхенски аналитичари. Све су међутим прилике да ће ехо упозорења да је нешто суштински труло у систему у коме се једна страна све више богати а друга грца у дуговима и овог пута бити заглушен рафалном пропагандном паљбом.

НЕОДРЖИВ ДУГ: Нема више „тројке”, само „двојка” – Европска централна банка (ЕЦБ) и Европска комисија – зато што Међународни монетарни фонд неће да учествује у програму који је неодржив, односно Грчка не може да врати овакав дуг, објашњава ових дана у „Времену” наш економиста светског гласа Бранко Милановић. Милановић је један од водећих светских експерата за питање неједнакости, са којим се Европа управо суочава, па даље каже:

„Грчка сада има дуг од око 180 одсто БДП-а, а кренули су са мање од 100 одсто. Значи, за неку годину они могу да буду на 200–250 одсто, јер се БДП Грчке стално смањује. Са друге стране, Грчка мора изнова да позајмљује, а 95 центи од сваког позајмљеног евра истовремено се враћа у ЕЦБ. На крају ће Грчка доћи у ситуацију да се сваки евро који позајми одмах врати у ЕЦБ, а тако дуг, наравно, наставља да расте.”

ПОКЕРАШКИ СТО: У једном од многобројних интервјуа које је дао после напуштања положаја шефа финансија, Јанис Варуфакис тврди да су окрутне мере штедње којима је подвргнута Грчка само део политичке игре чији је главни циљ да се застраше остале земље чланице ЕУ. Европске технократе су у паници због могућности ширења левичарског синдрома ван грчких граница. Специфична тежина Грчке унутар европских оквира много више почива на њеном наслеђу и цивилизацији коју баштини неголи на стварном економском значају, док би већ у случају победе левичара у Шпанији, четвртој економији еврозоне – ситуација била много озбиљнија. Ципрас и Сириза су зато само показна вежба. Треба их згазити за пример другима, а ако буду поштеђени онда их ваља понизити да моле за лихварске кредите које су раније одбили. Овакво надигравање помало подсећа на партију покера. У игри ко ће први да трепне за сада неприкосновено води Шојбле. Готово надреално звучи дијалог који је водио са Варуфакисом, а који је потоњи накнадно препричао. Наводно је у паузи заседања Еврогрупе грчки министар упитао немачког колегу да ли би он потписао споразум који тако енергично жели да наметне Грчкој, а овај му је одговорио: „Не, не бих. То није добро за ваш народ.”