Градитељска чуда мексичких мафијаша

Ка­ко је нај­тра­же­ни­ји нар­ко кум, мек­сич­ки шеф Си­на­лое, ус­пео да по­бег­не из за­тво­ра и да ли ће се у до­глед­но вре­ме по­но­во на­ћи иза ре­ше­та­ка. Рет­ко ко ко по­зна­је при­ли­ке са моћ­ним мул­ти­на­ци­о­на­ла­ма ко­је се ба­ве про­ме­том и про­из­вод­њом нар­ко­ти­ка, ће од­го­во­ри­ти по­тврд­но на ово пи­та­ње. При­лив нов­ца из овог иле­гал­ног би­зни­са ме­ри се ми­ли­јар­да­ма а оне се пе­ру и у нај­по­зна­ти­јим бан­ка­ма на све­ту. Уз то ше­фо­ви нар­ко кар­те­ла вр­ло ра­до ин­ве­сти­ра­ју у ин­фра­струк­ту­ру ка­ко би оси­гу­ра­ли и мо­дер­ни­зо­ва­ли свој по­сао. Са па­дом ле­ген­дар­ног ко­лум­биј­ског ку­ма Па­бла Еско­ба­ра , по­чео је рас­пад кар­те­ла Ме­де­љин и ри­вал­ске гру­пе Ка­ли. Исто­вре­ме­но је Мек­си­ко пре­у­зи­мао ко­лум­биј­ски по­сао и да­нас је ова зе­мља нај­ве­ћи из­во­зник дро­ге у САД. До са­да је от­кри­ве­но 180 ме­ђу­на­род­них под­зем­них про­ла­за, али се не зна ко­ли­ко их још има из­ме­ђу Мек­си­ка и САД

                                                                       *    *    *    *

Во­ђа Си­на­лое, нај­ја­чег нар­ко-кар­те­ла на све­ту, Ча­по Гу­сман је од 11. ју­ла опет на сло­бо­ди, за­хва­љу­ју­ћи гра­ди­тељ­ски са­вр­ше­ном ту­не­лу од хи­ља­ду и пет­сто ме­та­ра ко­ји су ње­го­ви љу­ди из­гра­ди­ли у ре­корд­но крат­ком вре­ме­ну. Са пре­ци­зно­шћу на ко­јој им мо­гу по­за­ви­де­ти швај­цар­ски про­из­во­ђа­чи са­то­ва, ин­же­ње­ри Си­на­лое у ми­ли­ме­тар су по­де­си­ли улаз у ту­нел са ин­тим­ним де­лом ку­па­ти­ла, осло­бо­ђе­ним ви­део-над­зо­ра, у ће­ли­ји мек­сич­ког Ал­ка­тра­за, нај­чу­ва­ни­јег за­тво­ра у овој зе­мљи. И док ми­ли­о­ни љу­ди у Си­ју­дад Мек­си­ку бес­крај­но че­ка­ју да се нај­зад из­гра­ди до­дат­на ме­тро-ста­ни­ца или про­ши­ри тра­ка на ауто­пу­ту, Ча­по Гу­сман се кроз про­лаз у об­ли­ку ква­дра­та спу­стио мер­де­ви­на­ма у ту­нел, опре­мљен флу­о­ре­сцент­ним лам­па­ма, вен­ти­ла­ци­о­ним це­ви­ма, ме­тал­ним трам­вај­ским ши­на­ма и ма­лим во­зи­лом слич­ном мо­то­ци­клу, да би са­мо не­ки ми­нут по­сле то­га био сло­бо­дан као пти­ца. 

(Фото Бета)

Из­лаз из ту­не­ла је из­гра­ђен под јед­ном но­во­и­згра­ђе­ном ку­ћи­цом од шља­ке, око ко­је су ли­ва­де. И док се Гу­сман пе­њао др­ве­ним мер­де­ви­на­ма ка при­зе­мљу, сво­јим очи­ма је ви­део шта је све мо­ра­ло да се на­ба­ви за овај гра­ди­тељ­ски по­ду­хват: ге­не­ра­тор за на­па­ја­ње стру­јом, елек­трич­на ди­за­ли­ца за по­ди­за­ње ис­ко­па­ног ма­те­ри­ја­ла и спу­шта­ње ала­та, ка­ле­ми са жи­ча­ним мре­жа­ма, сто­ти­не ли­та­ра хи­дра­у­лич­не теч­но­сти…

Ње­го­во бек­ство кроз ту­нел, ма ко­ли­ко спек­та­ку­лар­но, ни­је тре­ба­ло ни­ко­га да из­не­на­ди. Јер, ка­ко под­се­ћа аме­рич­ки не­дељ­ник „Њу­јор­кер”, „пљач­ка­ши ба­на­ка, кри­јум­ча­ри ру­ма, ге­рил­ци, сви они де­це­ни­ја­ма ко­ри­сте не­ку вр­сту под­зем­ног про­ла­за за сво­је ак­тив­но­сти” и до­да­је: „Али Гу­сма­но­ва Си­на­лоа је пр­ва из­гра­ди­ла су­пер­ту­не­ле и до­слов­но сво­је по­сло­ва­ње ве­за­ла са ла­ви­рин­ти­ма под­зем­ног све­та.” До­бро пла­ће­ни и жи­во­том уце­ње­ни Си­на­ло­и­ни струч­ња­ци до­ве­ли су гра­ди­тељ­ство под­зем­них про­ла­за до са­вр­шен­ства. 

У по­след­њој че­твр­ти ве­ка от­кри­ве­но је сто осам­де­сет под­зем­них про­ла­за ис­под аме­рич­ко-мек­сич­ке гра­ни­це. Ве­ли­ки део њих су ру­пе слич­не кр­тич­ња­ци­ма за љу­де кроз ко­је се осо­ба пу­зе­ћи про­вла­чи. Ни то ни­је ла­ко са­гра­ди­ти, по­го­то­во што је аме­рич­ко-мек­сич­ка гра­ни­ца над­зи­ра­на са свих стра­на и ви­си­на. Али Си­на­лоа се то­ком го­ди­на спе­ци­ја­ли­зо­ва­ла за пра­ва чу­да у ин­фра­струк­ту­ри, кре­а­тив­на ре­ше­ња, но­ве ма­те­ри­ја­ле и ви­со­ке без­бед­но­сне стан­дар­де. Фе­де­рал­ни аген­ти Си­на­ло­и­не под­зем­не пу­те­ве на­зи­ва­ју су­пер­ту­не­ли­ма. Мно­ги од њих, слич­но овом ко­ји је Гу­сма­на из­вео ла­год­но на сло­бо­ду, има­ју лиф­то­ве, елек­трич­ну стру­ју, вен­ти­ла­ци­о­не од­во­де, па­мет­но ка­му­фли­ра­не ула­зе и из­ла­зе. 

Да­нас Си­на­ло­и­ни су­пер­ту­не­ли нај­че­шће слу­же за тран­спорт дро­ге пре­ко (ис­под) гра­ни­це – од ин­ду­стриј­ског пред­гра­ђа Ти­ху­а­не, у Мек­си­ку, Га­ри­те де Отај, до слич­ног ин­ду­стриј­ског пе­ри­фер­ног де­ла ју­жног Сан Ди­је­га – Отај Ме­се, у Ка­ли­фор­ни­ји. У оба ова ме­ста из­гра­ђе­на су огром­на скла­ди­шта и ма­га­ци­ни за ко­је се ве­ру­је да при­па­да­ју Си­на­лои.

Сто­ти­не аге­на­та гра­нич­не па­тро­ле, До­мо­вин­ске без­бед­но­сти и Аген­ци­је за нар­ко­ти­ке ра­де на овом те­ре­ну и на­ро­чи­то ис­тра­жу­ју нео­бе­ле­же­не ма­га­ци­не на иви­ци Отај Ме­сеа. Ме­ђу њи­ма је и де­сет при­пад­ни­ка је­ди­ни­це Сан Ди­је­га за ис­тра­жи­ва­ње ту­не­ла, гру­пе ко­ја је оформ­ље­на 2003. У про­се­ку је од та­да про­на­ла­же­но по два ме­ђу­на­род­на ту­не­ла го­ди­шње, али су ухап­ше­ни са­мо нај­ни­жи слу­жбе­ни­ци у стал­ном или хо­но­рар­ном од­но­су са Си­на­ло­ом: во­за­чи ка­ми­о­на или ма­га­ци­о­не­ри. Ин­фор­ма­ци­је у кар­те­лу су па­жљи­во из­де­ље­не, па ухап­ше­ни рад­ни­ци ни­су уме­ли го­то­во ни­шта да ка­жу о ши­рим опе­ра­ци­ја­ма Си­на­лое, чак и кад би се са ту­жи­ла­штвом по­го­ди­ли да за кра­ћу ка­зну да­ју не­ке по­дат­ке о пла­но­ви­ма нар­ко-ма­фи­је. 

Возило и тунел кроз који је побегао Чапо Гусман из најчуванијег затвора у Мексику (Фото Бета)

По­је­ди­ни струч­ња­ци за ту­не­ле не кри­ју сво­је ди­вље­ње пре­ма гра­ди­тељ­ском уме­ћу Си­на­лое, ма ка­ко то па­ра­док­сал­но зву­чи, кад се зна да су ти та­лен­ти упо­тре­бље­ни за би­знис ко­ји са со­бом до­но­си на хи­ља­де смр­ти са обе стра­не мек­сич­ко-аме­рич­ке гра­ни­це и ши­ре. Је­дан шеф је­ди­ни­це за про­на­ла­же­ње ту­не­ла при­знао је пре две го­ди­не „Вол­стрит џор­на­лу” да ни нај­ве­ћи екс­пер­ти не­ма­ју од­го­вор на пи­та­ње ко­јим се све тех­ни­ка­ма слу­же Си­на­ло­и­ни струч­ња­ци и ка­ко то да је ве­ћи­на њих не­по­зна­та у ле­гал­ном гра­ђе­ви­нар­ству. 

И бу­квал­но и ме­та­фо­рич­ки ре­че­но: под­зе­мље је не­у­по­ре­ди­во те­же из­гра­ди­ти не­го над­зем­ни свет. Аме­рич­ки из­во­ри ве­ру­ју да се ге­ни­јал­ни ар­хи­тек­та и над­зор­ник ра­до­ва кри­је иза лич­но­сти Хо­сеа Сан­че­за Ви­ља­ло­бо­са, ко­ји је ухап­шен још 2012. го­ди­не у Мек­си­ку, ка­да је код ње­га про­на­ђе­но 15 ми­ли­о­на до­ла­ра у ке­шу. Пре­ма аме­рич­ким ме­диј­ским из­во­ри­ма, Сан­чез Ви­ља­ло­бос се тре­нут­но на­ла­зи у истом мек­сич­ком за­тво­ру из ко­га је Гу­сман пре два­де­се­так да­на по­бе­гао, док Вла­да САД по­ку­ша­ва да убе­ди Мек­си­ко да га ис­по­ру­чи пре­ко гра­ни­це. У вре­ме ка­да је ухап­шен сум­ња­ло се да је он кон­струк­тор два ту­не­ла ко­ја по­ве­зу­ју Ти­ху­а­ну са Сан Ди­је­гом. Пр­ви је дуг 650 ме­та­ра, опре­мљен је трам­вај­ским ши­на­ма и по­ве­зу­је јед­ну ку­хи­њу у Ти­ху­а­ни са два ма­га­ци­на у Сан Ди­је­гу. Дру­ги је не­што кра­ћи, али је ње­го­ва ин­фра­струк­ту­ра до­ве­де­на до са­вр­шен­ства, слич­но као код Гу­сма­но­вог ту­не­ла. Ве­ру­је се да је Ви­ља­ло­бос идеј­ни во­ђа и мо­зак иза Гу­сма­но­вог бек­ства. Он је ујед­но и нај­ви­ши ме­на­џер у Си­на­лоа кор­по­ра­ци­ји. 

Из­град­ња ту­не­ла ко­ји је спа­сао Гу­сма­на тра­ја­ла је, по про­це­на­ма струч­ња­ка, мо­жда не­што ма­ње од го­ди­ну да­на, а то зна­чи да је она по­че­ла чим је Ча­по уз ве­ли­ку пом­пу ухап­шен и ста­вљен у при­зе­мље нај­чу­ва­ни­јег за­тво­ра у Мек­си­ку. Та­кав ту­нел мо­рао би да ко­шта бар пет ми­ли­о­на до­ла­ра, али за Гу­сма­на је то оно што је за обич­ног чо­ве­ка пет до­ла­ра или што је у Ср­би­ји сто ди­на­ра. 

Си­на­лоа је до са­да упо­тре­бља­ва­ла ту­не­ле за тран­спорт дро­ге, нај­ви­ше ма­ри­ху­а­не, ко­ја је нај­ка­ба­сти­ја и до­но­си нај­ви­ше про­фи­та на аме­рич­ком тр­жи­шту. Про­це­њу­је се да Гу­сма­но­ва ком­па­ни­ја, нај­моћ­ни­ји кар­тел за кри­јум­ча­ре­ње хе­ро­и­на, ко­ка­и­на и ма­ри­ху­а­не, кон­тро­ли­ше мре­жу од ви­ше хи­ља­да ки­ло­ме­та­ра ту­не­ла на мек­сич­ко-аме­рич­кој гра­ни­ци. Про­шле го­ди­не, ка­да су га по­ли­цај­ци окру­жи­ли, Гу­сман је по­ди­гао по­кло­пац на дну сво­је ка­де и по­бе­гао кроз во­до­вод­не ла­ви­рин­те ис­под гра­да Ку­ли­ја­кан. Био је на сло­бо­ди још не­ко­ли­ко не­де­ља пре не­го што су га ухва­ти­ли мек­сич­ки ма­рин­ци.

-----------------------------------------------------------------------

Од Па­бла Еско­ба­ра до Гу­сма­на 

У родном месту Гусману се клањају као свецу (Фото Бета)

Тро­ји­ца ко­лум­биј­ских ге­не­ра­ла по­но­во су у ак­тив­ној слу­жби јер их сма­тра­ју је­ди­ним ко­ји има­ју по­треб­но зна­ње и ис­ку­ство за хва­та­ње нај­моћ­ни­јих нар­ко-тра­фи­ка­на­та Ла­тин­ске Аме­ри­ке. Они су де­ве­де­се­тих од­и­гра­ли од­лу­чу­ју­ћу уло­гу у ак­ци­ји ли­кви­ди­ра­ња Па­бла Еско­ба­ра, што је до­ве­ло до рас­ту­ра­ња кар­те­ла Ме­де­љин, а по­том су по­мо­гли у раз­би­ја­њу ри­вал­ске нар­ко-ор­га­ни­за­ци­је Ка­ли. Ти­ме је ду­го­го­ди­шња до­ми­на­ци­ја Ко­лум­би­је у ми­ли­јар­дер­ском би­зни­су са тран­спор­том дро­ге на аме­рич­ко и европ­ско тр­жи­ште нај­зад пре­ки­ну­та. Ње­но ме­сто је за­у­зео Мек­си­ко. 

Ко­лум­биј­ски ге­не­ра­ли не­дав­но су бо­ра­ви­ли у Мек­си­ку да би та­мо­шњим аген­ти­ма пре­не­ли сво­је ис­ку­ство и при­по­мо­гли у хва­та­њу Хо­а­ки­на Гу­сма­на ко­ји је још у ју­лу по­бе­гао из за­тво­ра Ал­ти­пла­но. Ко­лум­биј­ске вла­сти ни­су спрем­не да по­твр­де ову ин­фо­р­ма­ци­ју, али по­твр­ђу­ју да две зе­мље бли­ско са­ра­ђу­ју ка­ко би ста­ле на пут иле­гал­ној про­из­вод­њи и тран­спор­ту дро­ге, ако већ ни­су у ста­њу да ути­чу на огром­но и увек глад­но тр­жи­ште у Се­вер­ној Аме­ри­ци. Тро­ји­ца ге­не­ра­ла у бли­ској су ве­зи са че­твр­тим ко­ле­гом по чи­ну Оска­ром На­ран­хом, ко­ји је тре­нут­но ан­га­жо­ван на пре­го­во­ри­ма ко­ји се во­де из­ме­ђу ко­лум­биј­ских вла­сти и нар­ко-ге­ри­ле Фарк у Ха­ва­ни. На­ран­хо ва­жи за нај­зна­чај­ни­ју лич­ност у исто­ри­ји ко­лум­биј­ске по­ли­ци­је. Ње­го­ве ве­зе са Мек­си­ком по­ја­ча­не су ка­да га је Ен­ри­ке Пе­ња Ни­је­то, та­да пред­сед­нич­ки кан­ди­дат(2012), узео за спе­ци­јал­ног спољ­ног са­вет­ни­ка за без­бед­ност. На том ме­сту био је све до по­чет­ка про­шле го­ди­не, ка­да се вра­тио у Ко­лум­би­ју и по­све­тио се „ми­ров­ном про­це­су” са зло­гла­сном ге­ри­лом.  

Ко­лум­биј­ска ак­ци­ја про­тив моћ­них нар­ко-тра­фи­ка­на­та би­ла је мо­гу­ћа тек ка­да су по­ли­ци­ја и вој­ска очи­шће­не од функ­ци­о­не­ра ко­ји су би­ли по­ве­за­ни са нар­ко-тра­фи­кан­ти­ма. Бор­ба про­тив ле­ген­дар­них ри­вал­ских кар­те­ла Ме­де­љин и Ка­ли тек та­да је мо­гла да поч­не. 

Ка­да је о Мек­си­ку реч, пре­ки­да­ње по­ли­циј­ске и вој­не ве­зе са нар­ко-би­зни­сом још ни­је, пре­ма ми­шље­њу струч­ња­ка, ни за­по­че­то. 

Ча­по Гу­сман ни­је је­ди­ни ко­ји мо­же сло­бод­но да ма­ше кри­ли­ма и да као чел­ник Си­на­лое, да­нас нај­моћ­ни­јег кар­те­ла на све­ту, сти­че све ве­ћи про­фит. Ње­гов за­ме­ник Исма­ел Сам­ба­да оба­вљао је Ча­пов по­сао док је шеф био у за­тво­ру, а по ин­фор­ма­ци­ја­ма Аме­рич­ке аген­ци­је за дро­гу (ДЕА), он је под­јед­на­ко мо­ћан као и ње­гов прет­по­ста­вље­ни, са­мо што је овај мно­го слав­ни­ји. Иако у Мек­си­ку по­сто­ји још не­ко­ли­ко ја­ких кар­те­ла, по раз­ме­ри опе­ра­ци­ја и вред­но­сти про­фи­та ни­је­дан од њих не мо­же да се при­бли­жи Си­на­лои. По по­да­ци­ма Аме­рич­ке аген­ци­је за дро­гу, ко­је је пре­нео мек­сич­ки ча­со­пис „Про­се­со”, кар­тел Си­на­лоа је прак­тич­но је­ди­ни из­во­зник хе­ро­и­на за аме­рич­ко тр­жи­ште. Оста­ли мек­сич­ки кар­те­ли та­ко­ђе про­да­ју сво­је про­дук­те у САД, али у мно­го ма­њем оби­му.