Уставни поредак

Има органа у држави који чувају уставни поредак. Ваљда се та ствар још тако зове. Уставни поредак је важна ставка у Уставу и произлази из њега. Децидирано је набројано ко је задужен да га чува. Без уставног поретка настаје хаос, а може и са њим. То јесте архаична синтагма. Али, без поретка нема државе.

Шта је то, у ствари, поредак?

Поредак је нејасан, нетачан, конфузан и противречан појам. Ред је ред, поредак у језичком смислу није ништа. То је проста сложеница настала из деминутива и још нечега. Да ли је то редак, као ред у новинама, књизи, пред поштом или банком, или редак, као Редак звер, чувена приповетка, на пример.

Поредак као такав ипак одређује место сваког „субјекта“ у хијерархији вредности, у систему на релацији између државе и друштва. Права и дужности. Поштовања људских права и норми које их подржавају. Опстанак онога што нас држи и чини грађанима, чување принципа. А ипак смо се затекли у амбијенту два екстремно сукобљена појма: поредак и субјекат без особитог значаја.

Шта безначајни субјекат ради у поретку?

Наравно да га поштује, јер шта би друго?

Други субјекти, који су проглашени органима власти, на основу узурпираног владајућег права над истим поретком, не морају да поштују исти поредак.

Тако је наш поредак стално стање лошег тока ствари, док га неко и таквог не наруши.

Уставни поредак може да наруши и субјекат задужен да штити уставни поредак. Субјекат задужен да штити најчешће руши поредак.

Да ли је то могуће?

Наравно да јесте. Субјекат на врху свега задужен да га чува (уставни поредак), уверен је да је он на првом месту поретка, па му се може да чува једино оно што је њему вредно чувања, како би још неко време остао чувар.

На врху пирамиде чувара уставног поретка налази се Уставни суд. Њему не може да суди нико, јер би то било нарушавање Устава, а суд може да оцењује уставност свега, јер то је одбрана Устава.

Али, у Србији је и Уставни суд субјекат који уме да нарушава уставни поредак. Ма је ли то могуће?

Јесте, али одлуку о томе да ли Уставни суд нарушава Устав зато што не доноси одлуке може да донесе само Уставни суд. Своју одлуку о томе зашто не доноси одлуке, тај суд не мора да донесе никада.

Уставни суд, по Уставу који брани, не може да оцењује уставност самога себе, иначе би прекршио Устав који је дужан да штити.

Влада Србије, подржана добро плаћеном, и од закона независном фискалном струком, већ месецима отима пензионерима имовину из џепа.

Међу пензионерима, међутим, има много писмених и учених људи, па су такви написали писмо Уставном суду, уставну жалбу, тако нешто, образлажући где је све то влада прекршила Устав. А голим оком се види да јесте.

Устав не предвиђа шта се дешава кад је Уставни суд глувонем. Такав суд не чује, не види и не говори, он чека да прође време. Време је адут који помаже том суду да убедљиво добија процесе против својих грађана. Кад Уставни суд намерно ћути, Уставном суду ни Уставни суд не може ништа.

Како време пролази, тако полако умиру чувари уставног поретка који не постоји, али и субјекти које руши поредак кога нема.

Уставни поредак који не постоји најтеже је сачувати, јер не знаш где је.

За власт која крши Устав сматра се да га не крши ако Уставни суд о томе ћути, иако у том случају Уставни суд опструкцијом омета Устав, али он пред собом не одговара. Уставни суд о тој ствари и не би умео ни себе да пита било шта.

Ми у Србији морамо да поштујемо уставни поредак који је престао да постоји, јер Устав руше они који су најодговорнији за његово постојање.

Дакле, више немамо уставни поредак, па ни шта да чувамо. Све док чувари старог поретка не напишу нови устав.

Овај устав који привидно постоји садржи преамбулу о томе шта не постоји а чува се, тако да и он постоји само на основу своје преамбуле, која се бави непостојећим.

Сви закони који важе и који се донесу морају да буду усклађени са Уставом.

Са којим уставом, питам ја вас?

Предлажем, дакле, оснивање ад хок Уставног суда који би оценио рад Уставног суда. Бојим се, овима ће истећи доживотни мандат у ћутању. Суд који је у сталном заседању а ћути – потребан је само ономе који је једини овлашћен да говори.

(По мотивима текста истог аутора, објављеног у „Јежу“)