Деца и непримерено кажњавање

Нацрт Грађанског законика Србије – однедавно на јавној расправи – међу бројним алтернативама, у члану 2218 предлаже и ову: „Забрањено је свако злостављање детета, нарочито физичко кажњавање” / „Није дозвољено злостављање детета, а нарочито непримерено физичко кажњавање”. У неколико тачака изнећу критику алтернативног предлога који говори о „непримереном физичком кажњавању детета” (ФКД).

Придев непримерено толико релативизује правни појам ФКД да се једва може препознати – покрива распон од екстремних облика насиља до благе ћушке, којом се вређа достојанство детета. Такви појмови спадају у паушалне или арбитрарне правне појмове.

Када физички кажњавају своје дете, родитељи се најчешће позивају на квазипедагошку идеју да је примерено (или разумно) ФКД позитивна санкција, а непримерено негативна санкција. Позитивна санкција се односи на онај начин понашања који друштво одобрава, а негативна на онај који не одобрава. Оваква подела – производ друштвене конвенције – више говори о друштву и његовим интересима него о деци и њиховим потребама. Нажалост, и површна анализа досадашње расправе показује да се у нашем јавном мнењу формирало мишљење да је разумно ФКД као позитивна санкција добро и корисно за дете. И скоро сам сигуран да су неки у комисији, макар несвесно, били оптерећени концептом ФКД као позитивном и негативном санкцијом.

Друго, замислимо неколико случајева ФКД: пригњечење мишића са и без подлива; увртање тетива и зглобова са и без ишчашења; повреда коже са крварењем и без крварења али са траговима лимфе; црвенило на кожи лица или задњици са и без хематонских подлива. Поступили би крајње субјективно и лицемерно када би варијанте означене са „са” прогласили за непримерено, а варијанте са „без” за примерено ФКД. Могуће је да су у комисији имали на уму овај концепт релативизације садржаја ФКД.

Овде бисмо могли ставити тачку на полемику о поменутом алтернативном предлогу из члана 2218 да не постоје и друге могућности употребе придева непримерено у правном појму ФКД. Један од начина је да се она из контекста самог ФКД пренесе у контекст околности у којима се одвија. Околности могу бити различите: сама ситуација, тежина прекорачења, старост и пол детета, обичаји, узуси и норме, укључујући и физички потенцијал родитеља и осталих који брину о деци. У том се случају не би релативизовало сâмо ФКД као такво, него и све остало што се нађе у контексту ФКД. Испало би, на пример, да је физичко кажњавање женског (или предшколског) детета непримерено уколико се врши на начин примереног кажњавања мушког детета (или тинејџера). Нисам сигуран да се у комисији нису руководили и концептом контекстуалне непримерености.

Често се догађа и то да дете прекорачи границе свог идентитета – прекорачи своје „бити дете” – и почне се понашати као „бити одрастао“: почне маказама кројити завесу, чекићем склапати намештај, гурати прстиће у утичницу, сâмо прелазити улицу и слично. Како се границе идентитета детета – унутар којих је смештена и љубав према детету – не могу рационализовати, родитељи на свако прекорачење ове границе реагују афективно, готово инстинктивно; имају утисак да другачије не би могли вратити дете у стање његовог „бити дете”. Заслепљени заиста опасном ситуацијом у којој се дете нашло, они „инстинктивно“ посежу за ФКД као позитивном санкцијом, уверени да је оно у датим околностима корисно. У свему томе, најважније је да родитељи прихвате пуну одговорност и за „пљускање детета по дупету”, уколико нису водили рачуна о повреди његовог достојанства, нарушавању идентитета или поретку основних принципа његовог „бити дете”. И мачка, у дословном смислу, „ишамара” мачиће када прекораче границе свог „мачећег идентитета” – али их никада не изгребе, изгризе нити понизи.

И на крају, шта би се догодио уколико би прешли са критике идеје о непримереном ФКД – независно од садржаја и контекста у коме се појављује – на афирмацију личности детета, тј. на признање достојанства, идентитета и делања детета? Догодила би се права револуција у нашим главама, али и у нашим односима према ФКД. Достојанство детета се односи на његов захтев за једнаким добним (генерацијским, узрасним) статусом, идентитет се односи на све оно што подразумева „бити дете”, док делање подразумева активности којима дете креативно потврђује себе као „дете”.

Концепт достојанства, идентитета и делања детета нуди добар пут за решавање многих проблема и дилема у вeзи са ФКД.

Професор универзитета, социолог