О саветима запослених

Прошло је четврт века од укидања радничкихсавета као темељне институције радничког самоуправљања. Под идеолошком оптужбом да су зло наслеђебившег система, догодило се да је с прљавом водом из корита избачено и дете. После тога раднички савети нису ни помињани, осим у негативном контексту. Томе је у великој мери допринео изразито одбојан став синдиката према радничким саветима. Међутим, у актуелном Закону о раду, једна одредба омогућује радницима да у предузећима са више од 50 запослених оснују раднички савет, али колико ми је познато та могућност нигде није искоришћена. Једино је Конфедерација слободних синдиката покренула иницијативу за оснивање радничког савета у „Телекому”, али је тај покушај доживео неуспех.

Ипак, после дужег времена, покренуте су прве иницијативе у правцу реафирмације радничких савета (или савета запослених). Ту, пре свега, имам у виду иницијативу у о оквиру активности на припреми кодекса радног законодавства, на чему ради радна група Министарства рада, као и пројекат, који уз подршку организације Sviss Labour Assistance, реализује Индустријски синдикат Србије. То намеће потребу да се радницима, синдикатима, послодавцима и јавности у целини, представе предности и цивилизацијски смисао функционисања радничких савета.

Пре свега, историјска је чињеница да се идеја о стварању радничких савета, па и сами раднички савети јављају много пре појаве социјализма и самоуправљања.

Такође, кроз функционисање радничких савета радници остварују читав низ неспорних цивилизацијских права, у која спада и право на информисање, консултовање и саодлучивање. То је поготово важно ако се има у виду да је стопа синдикалне организованости у Србији данас око 25 одсто, а да су поменута права – права свих запослених, а не само чланова синдиката. У том смислу, савети запослених су у пракси потврђени као један од стубова социјалне, партиципативне демократије.

Раднички савети су по начину избора и функционисања демократске институције, чија ефикасносту раду није могућа без подршке свих запослених. Као саветодавни органи, они данас немају моћ одлучивања, али начин њиховог избора и углед који уживају међу запосленима извори су њихове друштвене моћи.

У пракси једног броја земаља (нпр. Француска) кроз демократске, тајне изборе, уз више кандидата и слободно вођеном изборном кампањом за чланове радничких савета, истовремено се утврђује и репрезентативност синдиката, који воде изборну кампању за чланове савета, на основу процента гласова на изборима на којима право учешћа имају сви радници.

У том смислу, неоснован је страх и одбојност синдиката у Србији према радничким саветима, који ова тела неоправдано сматрају нелојалном конкуренцијом. Напротив, искуства свих земаља у којима су успостављани и функционишу раднички савети потврђују да су тамо и синдикати јаки и да та веза управо јача укупну друштвену моћ и утицај запослених у процесу одлучивања.

Мегатренд универзитет, Београд