Ограда

Сведоци смо великог избегличког таласа који је запљуснуо обале Европе и који се прелива преко Србије. Но очигледно је да они који су узрочници хаоса на Блиском истоку, а то су пре свега САД, немају никаквих проблема са избеглицама. На удару је Европа која ни сама не зна шта да ради с постојећом имиграцијом. Процене могућег броја учесника избегличке и мигрантске колоне крећу се на више десетина милиона људи на средњи рок. То може сасвим да измени слику великих градова Европе, уз далекосежне геополитичке, друштвене и културолошке последице. Теоретичари завере говоре о плану глобалиста да потопе Стари континент са трећесветским масама и тако сломе сваки отпор. Догађаји који се одвијају пред нама као да потврђују те теорије које смо до сада олако одбацивали.

Мађарска гради ограду према Србији и за то је очигледно добила зелено светло од Немачке и неких кругова у ЕУ забринутих због могућег социјалног хаоса као последице вишемилионске „сеобе народа“. Но други кругови, блиски англосаксонском полу моћи, очигледно не желе да се Европа затвори за избеглице. Код нас се исто тако види та подела на либералне моралисте и оне који су забринути, а понеки и претерано, због могућих последица доласка толиког броја људи о којима јако мало знамо. Ови који лију крокодилске сузе над „јадним азилантима“ заправо покушавају да спрече сваки отпор државе према новим таласима људске реке коју доноси сваки нови дан. Исто тако и они који шире панику о хиљадама бораца џихада „Исламске државе“ на овим просторима не доприносе јасном сагледавању тежине ситуације и могућим решењима. И једни и други као да заједнички раде на слуђивању јавности. При том, они који су у неким другим кризним ситуацијама према Србији били веома критични и сада овде промовишу идеју „отвореног друштва“. Њима је узор и ментор америчка политика, а заборављају да ограду не диже само Мађарска, већ је имају и Америка и Израел, но то овим лицемерима никако не смета.

Голим оком је видљива синхронизација дипломатских и других притисака са Запада да Србија организује велике прихватне центре-градове за избеглице и мигранте са кампањом форсираног „хуманизма и толеранције“ према странцима међу којима може бити и опасних терориста. Такве кампање лажног хуманизма наравно да није било деведесетих, кад је требало помоћи избеглим Србима. Сваки разложни аргумент против могућег избегличког кампа капацитета неколико стотина хиљада од ових либералних нарикача над судбином „јадног човека“ бивао је квалификован као ксенофобија, лудило, фашизам и сл. Кампања бруталног етикетирања и блаћења сваког ко попут Момира Стојановића или Ненада Поповића упозорава на размере садашње и будуће избегличке кризе има за циљ да збуни и пасивизира Србију. Да спречи било какву акцију која би била покушај контролисања кризе.

Неки попут Ненада Поповића и Драгомира Анђелковића промовишу идеју активне и системске одбране од таласа избеглица изградњом зида према Македонији као решењем које би довело до мањег и контролисанијег прилива избеглица и миграната. Изградња ограде је можда добро решење а можда и није, но то је једино које сада фигурира као предлог, осим ако Србију не видимо као велики избеглички камп у коме бораве стотине хиљада а можда и милион Афро-Азијата.

Опет су се поводом оваквих ставова и предлога јавили дежурни критичари који сваку идеју у правцу рестриктивнијег односа према илегалним уласцима нападају и омаловажавају. Њихова аргументација је бледа и неубедљива – „то није ефикасно“, „много кошта“, „није хумано“ – а заправо говори о скривеним мотивима за овакве ставове. У чије име они желе да спрече Србију да пооштри казне за илегални улазак или да се изграде баријере (ограде или сензори) које ће смањити прилив трећесветских маса у нашу земљу? Очигледно у име оних чији је интерес да милиони или десетине милиона миграната преплаве Европу и трајно измене њен лик. Стари континент може тако да добије јефтину радну снагу, али то може да буде и добитак за оне центре моћи који желе да докусуре традиционалну Европу и оно што представља европски начин живота. Европа која је заснована на националним и религијским традицијама европског простора као темеља свог идентитета је угрожена. Србија је опет, хтела то или не, на бранику своје слободе и опстанка, али и на бранику Европе.

Политички аналитичар