Европа штити границе, заборавља људе

Док стотине хиљада људи са Блиског истока и Африке сања шансу да после преживљене Голготе побегну од вихора рата и глади, ЕУ својом себичном политиком претвара Балкан у тампон зону загушену избеглицама.

Они који су одговорни за „хуманитарне” интервенције по Авганистану, Ираку, Сирији или Либији граде „тврђаву Европу” на чијим се границама подижу високи зидови, шаљу војници и хиљаде полицајаца, а по Медитерану плове ратни бродови да би зауставили избеглице.

ЕУ на својој периферији ствара подручје каквог се плаши, какво сутра неће желети у свом чланству: осиромашено, без будућности, хаотично, корумпирано.

Суочавање с најмасовнијим кретањем избеглица од времена Другог светског рата разорно разоткрива да Европа начела толеранције, слободе и људских права чува за себе, али их слабо или нимало уважава када се ради о мигрантима, азилантима, избеглицама – три имена исте несреће како их назива „Политика”.

„Патетично је да се вредности које проповедамо свету, вредности попут солидарности и саосећајности, тако олако руше овде у кући”, узалуд се жали шеф дипломатије Луксембурга Жан Аселборн.

У току је једна од највећих драма савременог времена, али чини се да европска јавност није у потпуности свесна димензија хуманитарне катастрофе.

Већ годинама се увећава листа смрти очајника који покушавају да се докопају Европе бежећи од ратова, сиромаштва, глади или опресије. Даве се по мору, искрваре на жичаним запрекама подигнутим по шпанским енклавама на северу Африке, смрзавају се у горју између Украјине и Мађарске, чак страдају у међусобним тучама у Србијикроз коју је од почетка године прошло 90.000 миграната.

Једини који имају какве-такве шансе да затраже азил јесу они са довољно новца да плате трговце људима, или тврдоглаво упорни који ће изнова покушавати да прођу, каквих је само у јулу било око 110.000 који су успели да се илегално докопају ЕУ.

Већина, која би се најрадије вратила кући ако то буде могуће, и даље очајнички тражирупе у мађарском зиду према Србији, бугарском према Турској, ускоро и хрватском зиду. Отужно.

Међународна организација за миграције саопштила је да је ове године скоро 250.000 миграната прешло Средоземно море на путу до Европе, што је више од укупног броја миграната у 2014. Процењује се да је 2015. најмање 2.300 особа страдало у том покушају.Оптужујуће.

Политичари се заклињу да трагедије не смеју да се понављају – настављајући да херметизују границе. Масовне смрти избеглица нису случајне. Оне су директна последица политике ЕУ, иако Европска повеља о основним правима обећава заштиту људи који беже од ратова или политичких прогона. Заштиту, а не зидове.

Европом се шири страх да ће је загушити тамнопути мигранти, да ће је „илегалци” затрпати прљавштином, екстремистичким терором и мање развијеном културом.

Зато цинично звучи објашњење из Будимпеште да се бедем према Србији подиже због „опасности по хришћански свет”. Као да су у питању Хуни, Авари или Османлије, а не Авганистанци, Сиријци или Ирачани које је тешка судбина натерала да пешаче хиљадама километара и да последње уштеђевине дају ђавољим трговцима.

Избеглице које су махом муслимани проглашавају се за верску опасност. Срамота.

Право заштите гарантује и устав Немачке, земље у коју ове године треба да уђе око 400.000 нових избеглица. Да ли ће их примити отворених руку или, као некад у прошлости, отворено одбацити?

На једној страни су они који према избеглицама показују готово незабележену солидарност. На другој страни се нотира раст расистичког насиља и ксенофобије. Десничарски екстремисти су готово свакодневно нападали места на којима су избеглице склоњене. Немачко министарство унутрашњих послова регистровало је чак 173 напада против имиграната и азиланата – три пута више него у истом периоду прошле године.

Траже се ограничења имигрантима. Графити против азиланата су најбенигнија форма протеста. Обични грађани пишу петиције против подизања нових хостела за имигранте. Десничарски екстремисти пале постојећа склоништа. Да ли се то поново помаља црно лице Немачке?

Европска комисија ће државама чланицама за заштиту граница и пријем азиланата до 2020. дати 4,2 милијарде евра, али испоставља се да је то сувише мало, сувише касно. Земље Балкана за подршку добијају мрвице.

Актуелна ситуација захтева колективну и далекосежну реакцију Европе, засновану на хуманитарним принципима, на схватању да се ради о људским бићима која беже од рата у зонама сукоба.

Европа би могла да учини много више у погледу истинске солидарности и поделе одговорности, и то како широм ЕУ – у земљама попут Грчке, Италије, Мађарске и Бугарске, тако и у земљама на граници Европске уније, као што су Македонија и Србија. Ако Либан прима милион, а Турска два милиона Сиријаца, зар не може Европа од 500 милиона људи?

„Оно што сматрамо да Европска унија пре свега треба да разуме и да призна јесте да је ово избегличка криза, а не мигрантска криза, како је многи европски политичари етикетирају. Тиме са себе скидају одговорност за те људе“, каже за Радио Слободну Европу портпарол УНХЦР-а за средњу Европу Бабар Балок.

Да ли смо постали саучесници једног од највећих злочина европске послератне историје, како провокативно пита немачки магазин „Шпигл”? Како је могуће да британски премијер Дејвид Камерон избеглице и тражиоце азила означи термином „рој људи“ који хрли у Британију?

Одговор не треба тражити само по расхлађеним кабинетима политичара у Бриселу, Берлину или Паризу. Одговор на ово неугодно питање припада милионима Европљана: шта чине да се спречи катастрофа? Европа би морала да штити људе, а не границе.