Портрет живота у 366 слика

Откада је фотоапарат узео у руке, а томе има већ четврт века, за Оливера Цвијовића фотографија је и посао и задовољство. И док је као фотограф био запослен у Заводу за заштиту споменика културе града Београда, а и сада, као члан УЛУПУДС-a и са статусом слободног уметника, све што је привукло око његовог објектива, посматра и са професионалне и са креативне стране. Изазов су му били и природа са својим лепотама, и градски амбијент, од ентеријера до екстеријера, и предмети од разног материјала, нарочито стакла... Али тек кад је одлучио да се и сам позабави људским лицима, дубоко делећи мишљење књижевника Иве Андрића да се „звезданог неба и људског лица никад човек неће моћи нагледати”, први пут се у фотографији више препустио емотивном заносу. Тако је настала изложба 366 портрета у Галерији „Артгет” у Београду, коју је пред Нову 2008. годину, по његовој жељи, отворила Вида Огњеновић, такође одличан портретиста – али у литератури.

Сваке преступне године

Чија су то лица?

– Има много познатих, важних људи, који би јавности били занимљивији, али шта они мени лично значе? Зато сам решио да забележим лица анонимних особа са којима сам близак, и која ме везују за неки тренутак. Кроз њих, у ствари, видим себе. Она нису само 366 фотографија, већ се смењују као дани и месеци. У тој једној години кроз њихове изразе на светлост сам изнео читав свој живот, делом проведен у родном Пријепољу, делом у Београду, где живим с породицом. То су лица чланова моје породице, пријатеља, комшија, колега, старешина из војске... људи које познајем од обданишта, до данашњих дана – каже Оливер.

За њега су преступне године пуне симболике, па је одлучио да сваку од њих обележи на свој начин – радно. Тако је 2004. године одлучио да сваког дана уради по једну фотографију. Црно-белу или у боји, свеједно. И једно и друго је уметност. А зашто баш портрети? Зато што свако лице има другачији израз.

Последњи негатив

– Имао сам стратегију, правио сам недељни план. Знао сам да ћу се помучити да пронађем неке од тих људи, а размишљао сам и о томе шта ако се двестотог дана разболим и не могу да изађем из куће? Да сам фотографисао предмете, могао сам да манипулишем, да снимим бар три истог дана. Овако то није било изводљиво. Имам тачно забележено кога сам којег дана фотографисао. Зато сам за крај, као резерву, оставио чланове уже фамилије и комшије који су ми увек на располагању. Срећом, нисам се разболео. Последњи негатив који сам урадио је аутопортрет, у улици где станујем, код броја 366, испред кафанице „Златно брдо”, што за мене такође има симболику – наводи Оливер.

Многи су били сумњичави, нису најбоље схватали шта он то ради. А имао је мотив – да фотографисане људе овековечи и од њихових портрета направи монографију. Дајући личне податке о сваком од њих, име, презиме, датум, годину и место рођења, занимање, дошао је до границе приватности таман толико да побуди интересовање посматрача и своје успомене.