Portret života u 366 slika

Otkada je fotoaparat uzeo u ruke, a tome ima već četvrt veka, za Olivera Cvijovića fotografija je i posao i zadovoljstvo. I dok je kao fotograf bio zaposlen u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, a i sada, kao član ULUPUDS-a i sa statusom slobodnog umetnika, sve što je privuklo oko njegovog objektiva, posmatra i sa profesionalne i sa kreativne strane. Izazov su mu bili i priroda sa svojim lepotama, i gradski ambijent, od enterijera do eksterijera, i predmeti od raznog materijala, naročito stakla... Ali tek kad je odlučio da se i sam pozabavi ljudskim licima, duboko deleći mišljenje književnika Ive Andrića da se „zvezdanog neba i ljudskog lica nikad čovek neće moći nagledati”, prvi put se u fotografiji više prepustio emotivnom zanosu. Tako je nastala izložba 366 portreta u Galeriji „Artget” u Beogradu, koju je pred Novu 2008. godinu, po njegovoj želji, otvorila Vida Ognjenović, takođe odličan portretista – ali u literaturi.

Svake prestupne godine

Čija su to lica?

– Ima mnogo poznatih, važnih ljudi, koji bi javnosti bili zanimljiviji, ali šta oni meni lično znače? Zato sam rešio da zabeležim lica anonimnih osoba sa kojima sam blizak, i koja me vezuju za neki trenutak. Kroz njih, u stvari, vidim sebe. Ona nisu samo 366 fotografija, već se smenjuju kao dani i meseci. U toj jednoj godini kroz njihove izraze na svetlost sam izneo čitav svoj život, delom proveden u rodnom Prijepolju, delom u Beogradu, gde živim s porodicom. To su lica članova moje porodice, prijatelja, komšija, kolega, starešina iz vojske... ljudi koje poznajem od obdaništa, do današnjih dana – kaže Oliver.

Za njega su prestupne godine pune simbolike, pa je odlučio da svaku od njih obeleži na svoj način – radno. Tako je 2004. godine odlučio da svakog dana uradi po jednu fotografiju. Crno-belu ili u boji, svejedno. I jedno i drugo je umetnost. A zašto baš portreti? Zato što svako lice ima drugačiji izraz.

Poslednji negativ

– Imao sam strategiju, pravio sam nedeljni plan. Znao sam da ću se pomučiti da pronađem neke od tih ljudi, a razmišljao sam i o tome šta ako se dvestotog dana razbolim i ne mogu da izađem iz kuće? Da sam fotografisao predmete, mogao sam da manipulišem, da snimim bar tri istog dana. Ovako to nije bilo izvodljivo. Imam tačno zabeleženo koga sam kojeg dana fotografisao. Zato sam za kraj, kao rezervu, ostavio članove uže familije i komšije koji su mi uvek na raspolaganju. Srećom, nisam se razboleo. Poslednji negativ koji sam uradio je autoportret, u ulici gde stanujem, kod broja 366, ispred kafanice „Zlatno brdo”, što za mene takođe ima simboliku – navodi Oliver.

Mnogi su bili sumnjičavi, nisu najbolje shvatali šta on to radi. A imao je motiv – da fotografisane ljude ovekoveči i od njihovih portreta napravi monografiju. Dajući lične podatke o svakom od njih, ime, prezime, datum, godinu i mesto rođenja, zanimanje, došao je do granice privatnosti taman toliko da pobudi interesovanje posmatrača i svoje uspomene.