По­тра­га за Ита­ком

Ликовна критика

Две но­ве бе­о­град­ске из­ло­жбе ва­ја­ра Рат­ка Ву­ла­но­ви­ћа (1941) не до­но­се осо­би­те кре­а­тив­не но­во­сти, ви­ше упу­ћу­ју на кон­ти­ну­и­тет, при­сут­ност и ви­дљи­вост ње­го­вог ра­да. Ако под­се­ти­мо да је Ву­ла­но­ви­ћев нај­ви­ши ства­ра­лач­ки иде­алскулп­ту­ра ко­ја до­ми­ни­ра у сло­бод­ном про­сто­ру, отво­ре­на ка син­те­зи са ам­би­јен­том, ла­ко је раз­у­ме­ти да су га­ле­риј­ски фор­ма­ти за ње­га тек ма­ли пре­дах или фа­за ра­да из­ме­ђу идеј­ног кон­цеп­та и ко­нач­не ре­а­ли­за­ци­је про­јек­та у екс­те­ри­је­ру. О ак­ту­ел­но­сти у Ву­ла­но­ви­ће­вом ра­ду да­нас ни­је мо­гу­ће го­во­ри­ти са са­да­шње кри­ти­чар­ске по­зи­ци­је. На­и­ме,умет­нич­ка гру­па „Де­сет плус”, чи­ји је члан био ра­них се­дам­де­се­тих го­ди­на је у кри­ти­ци це­ње­на као но­си­лац нај­ви­тал­ни­јих тен­ден­ци­ја у срп­ском ва­јар­ству. Али, на­ред­них де­це­ни­ја кор­пус иде­ја но­вих ге­не­ра­ци­ја умет­ни­ка ба­зи­ра се на из­ме­ње­ном естет­ском, ма­те­ри­јал­ном, кул­ту­ро­ло­шком и со­ци­о­ло­шком дис­кур­су. Пост­кон­цеп­ту­ал­на и пост­мо­дер­ни­стич­ка ис­тра­жи­ва­ња и про­јек­ти до­не­ли су ве­ли­ке про­ме­не у до­ме­ну је­зи­ка али и дру­га­чи­ји кон­текст и ста­тус умет­нич­ког де­ла.

Ву­ла­но­вић је при­су­тан у ли­ков­ном жи­во­ту пе­ту де­це­ни­ју и сво­јом енер­ги­јом и ам­би­ци­јом, та­лен­том и по­све­ће­но­шћу, ра­дом упр­кос све­му и осва­ја­њу про­сто­ра, стра­те­ги­јом пре­врат­ни­ка ко­ји не од­у­ста­је од на­ме­ре, он је оства­рио је­дин­стве­не ком­по­зи­ци­је упа­дљи­вог мо­ну­мен­тал­ног кон­цеп­та. Ње­го­ви ка­ме­ни ме­га­ло­по­ли­си и про­пи­ле­ји до­ми­ни­ра­ју Бе­о­гра­дом – Адом Ци­ган­ли­јом, Та­шмај­да­ном, а ре­а­ли­зо­вао их је и у за­ви­чај­ној Цр­ној Го­ри – Ник­ши­ћу, Бу­дви. Ови гра­ди­тељ­ски про­јек­ти ги­гант­ских ди­мен­зи­ја, на­ши „Сто­ун­хен­џи”, из пер­спек­ти­ве фи­нан­сиј­ских (не)мо­гућ­но­сти са­вре­ме­ни­ка го­то­во ли­че на фа­ра­он­ске про­јек­те, а мно­ги их (нај­че­шће ли­те­ра­те) про­гла­ша­ва­ју и за ка­пи­тал­на де­ла.

Фор­ми­ран као умет­ник на по­сту­ла­ти­ма кла­сич­не скулп­ту­ре, за Ву­ла­но­ви­ћа ства­ра­лач­ки чин пред­ста­вља је­дин­ство ма­те­ри­ја­ла, об­ли­ка и енер­ги­је, ви­дљи­во и у но­вим срод­ним про­стор­но-ви­зу­ел­ним це­ли­на­ма – „Атлан­ти­да” и „По­тра­га за Ита­ком”. За гру­пу ка­ме­них скулп­ту­ра „Атлан­ти­да” Хол Ра­дио-те­ле­ви­зи­је у Та­ков­ској ули­ци је са­свим не­при­кла­дан про­стор у ко­јем ови ра­до­ви де­лу­ју као не­ар­ти­ку­ли­са­ни пик­то­гра­ми се­ћа­ња или слу­чај­но за­бо­ра­вље­ни фраг­мен­ти не­ке бу­ду­ће из­ло­жбе.

Док је оп­сед­ну­тост скулп­ту­ром ко­ја има ми­рис ар­хе­о­ло­ги­јеу по­став­ци„Атлан­ти­да” го­то­во из­гу­бље­на у по­ме­ну­том хо­лу, на Улу­со­вој по­став­ци „По­тра­га за Ита­ком” је идеј­но и ви­зу­ел­но успе­шни­је ре­ше­на. Јак енер­гет­ски по­тен­ци­јал на­гла­ша­ва ком­по­зи­ци­о­на схе­ма сла­га­ли­це ко­ју чи­не гру­пе ге­о­ме­три­зо­ва­них об­ли­ка, ку­бу­сних фор­ми и во­лу­ме­на; про­на­ђе­ним од­сто­ја­њи­ма за­се­ца у др­во су­ге­ри­шу­ћи знак и траг жи­ве фор­ме и ње­не ви­зу­ел­не и так­тил­не сен­за­ци­је. Ми­ни­мал­ним ин­тер­вен­ци­ја­ма аутор гра­ди ове под­не скулп­тор­ске ин­ста­ла­ци­је, ску­пи­не из­вор­не енер­ги­је са­чу­ва­не у раз­ли­чи­тим об­ли­ци­ма и ди­мен­зи­ја­ма ко­је су­ге­ри­шу ам­би­јен­тал­ну це­ли­ну. Ар­хе­тип­ско у ма­те­ри­ја­лу и на­гла­шен гра­ди­тељ­ски кон­цепт, пре­по­зна­тљи­ве су од­ред­ни­це у Ву­ла­но­ви­ће­вом ства­ра­ла­штву. Ауто­ро­ве ства­ра­лач­ке ка­рак­те­ри­сти­ке су и осе­тљи­вост за ка­мен и др­во ко­ји у овој ру­ко­пи­сној ор­то­гра­фи­ји по­ста­ју сво­је­вр­сни култ­ни пред­ме­ти, сим­бо­ли и зна­ко­ви, да­ро­ви пре­да­ка при­ла­го­дљи­ви раз­ли­чи­тим про­стор­ним си­ту­а­ци­ја­ма.

У кон­тек­сту бо­га­те умет­нич­ке ак­тив­но­сти Рат­ка Ву­ла­но­ви­ћа, ме­ђу про­фе­си­о­нал­ним при­зна­њи­ма по­себ­но се из­два­ја „По­ли­ти­ки­на” на­гра­да (1988) за мо­ну­мен­тал­ни ком­плекс „Ве­ли­ки пре­део”.