Po­tra­ga za Ita­kom

Likovna kritika

Dve no­ve be­o­grad­ske iz­lo­žbe va­ja­ra Rat­ka Vu­la­no­vi­ća (1941) ne do­no­se oso­bi­te kre­a­tiv­ne no­vo­sti, vi­še upu­ću­ju na kon­ti­nu­i­tet, pri­sut­nost i vi­dlji­vost nje­go­vog ra­da. Ako pod­se­ti­mo da je Vu­la­no­vi­ćev naj­vi­ši stva­ra­lač­ki ide­alskulp­tu­ra ko­ja do­mi­ni­ra u slo­bod­nom pro­sto­ru, otvo­re­na ka sin­te­zi sa am­bi­jen­tom, la­ko je raz­u­me­ti da su ga­le­rij­ski for­ma­ti za nje­ga tek ma­li pre­dah ili fa­za ra­da iz­me­đu idej­nog kon­cep­ta i ko­nač­ne re­a­li­za­ci­je pro­jek­ta u eks­te­ri­je­ru. O ak­tu­el­no­sti u Vu­la­no­vi­će­vom ra­du da­nas ni­je mo­gu­će go­vo­ri­ti sa sa­da­šnje kri­ti­čar­ske po­zi­ci­je. Na­i­me,umet­nič­ka gru­pa „De­set plus”, či­ji je član bio ra­nih se­dam­de­se­tih go­di­na je u kri­ti­ci ce­nje­na kao no­si­lac naj­vi­tal­ni­jih ten­den­ci­ja u srp­skom va­jar­stvu. Ali, na­red­nih de­ce­ni­ja kor­pus ide­ja no­vih ge­ne­ra­ci­ja umet­ni­ka ba­zi­ra se na iz­me­nje­nom estet­skom, ma­te­ri­jal­nom, kul­tu­ro­lo­škom i so­ci­o­lo­škom dis­kur­su. Post­kon­cep­tu­al­na i post­mo­der­ni­stič­ka is­tra­ži­va­nja i pro­jek­ti do­ne­li su ve­li­ke pro­me­ne u do­me­nu je­zi­ka ali i dru­ga­či­ji kon­tekst i sta­tus umet­nič­kog de­la.

Vu­la­no­vić je pri­su­tan u li­kov­nom ži­vo­tu pe­tu de­ce­ni­ju i svo­jom ener­gi­jom i am­bi­ci­jom, ta­len­tom i po­sve­će­no­šću, ra­dom upr­kos sve­mu i osva­ja­nju pro­sto­ra, stra­te­gi­jom pre­vrat­ni­ka ko­ji ne od­u­sta­je od na­me­re, on je ostva­rio je­din­stve­ne kom­po­zi­ci­je upa­dlji­vog mo­nu­men­tal­nog kon­cep­ta. Nje­go­vi ka­me­ni me­ga­lo­po­li­si i pro­pi­le­ji do­mi­ni­ra­ju Be­o­gra­dom – Adom Ci­gan­li­jom, Ta­šmaj­da­nom, a re­a­li­zo­vao ih je i u za­vi­čaj­noj Cr­noj Go­ri – Nik­ši­ću, Bu­dvi. Ovi gra­di­telj­ski pro­jek­ti gi­gant­skih di­men­zi­ja, na­ši „Sto­un­hen­dži”, iz per­spek­ti­ve fi­nan­sij­skih (ne)mo­guć­no­sti sa­vre­me­ni­ka go­to­vo li­če na fa­ra­on­ske pro­jek­te, a mno­gi ih (naj­če­šće li­te­ra­te) pro­gla­ša­va­ju i za ka­pi­tal­na de­la.

For­mi­ran kao umet­nik na po­stu­la­ti­ma kla­sič­ne skulp­tu­re, za Vu­la­no­vi­ća stva­ra­lač­ki čin pred­sta­vlja je­din­stvo ma­te­ri­ja­la, ob­li­ka i ener­gi­je, vi­dlji­vo i u no­vim srod­nim pro­stor­no-vi­zu­el­nim ce­li­na­ma – „Atlan­ti­da” i „Po­tra­ga za Ita­kom”. Za gru­pu ka­me­nih skulp­tu­ra „Atlan­ti­da” Hol Ra­dio-te­le­vi­zi­je u Ta­kov­skoj uli­ci je sa­svim ne­pri­kla­dan pro­stor u ko­jem ovi ra­do­vi de­lu­ju kao ne­ar­ti­ku­li­sa­ni pik­to­gra­mi se­ća­nja ili slu­čaj­no za­bo­ra­vlje­ni frag­men­ti ne­ke bu­du­će iz­lo­žbe.

Dok je op­sed­nu­tost skulp­tu­rom ko­ja ima mi­ris ar­he­o­lo­gi­jeu po­stav­ci„Atlan­ti­da” go­to­vo iz­gu­blje­na u po­me­nu­tom ho­lu, na Ulu­so­voj po­stav­ci „Po­tra­ga za Ita­kom” je idej­no i vi­zu­el­no uspe­šni­je re­še­na. Jak ener­get­ski po­ten­ci­jal na­gla­ša­va kom­po­zi­ci­o­na she­ma sla­ga­li­ce ko­ju či­ne gru­pe ge­o­me­tri­zo­va­nih ob­li­ka, ku­bu­snih for­mi i vo­lu­me­na; pro­na­đe­nim od­sto­ja­nji­ma za­se­ca u dr­vo su­ge­ri­šu­ći znak i trag ži­ve for­me i nje­ne vi­zu­el­ne i tak­til­ne sen­za­ci­je. Mi­ni­mal­nim in­ter­ven­ci­ja­ma autor gra­di ove pod­ne skulp­tor­ske in­sta­la­ci­je, sku­pi­ne iz­vor­ne ener­gi­je sa­ču­va­ne u raz­li­či­tim ob­li­ci­ma i di­men­zi­ja­ma ko­je su­ge­ri­šu am­bi­jen­tal­nu ce­li­nu. Ar­he­tip­sko u ma­te­ri­ja­lu i na­gla­šen gra­di­telj­ski kon­cept, pre­po­zna­tlji­ve su od­red­ni­ce u Vu­la­no­vi­će­vom stva­ra­la­štvu. Auto­ro­ve stva­ra­lač­ke ka­rak­te­ri­sti­ke su i ose­tlji­vost za ka­men i dr­vo ko­ji u ovoj ru­ko­pi­snoj or­to­gra­fi­ji po­sta­ju svo­je­vr­sni kult­ni pred­me­ti, sim­bo­li i zna­ko­vi, da­ro­vi pre­da­ka pri­la­go­dlji­vi raz­li­či­tim pro­stor­nim si­tu­a­ci­ja­ma.

U kon­tek­stu bo­ga­te umet­nič­ke ak­tiv­no­sti Rat­ka Vu­la­no­vi­ća, me­đu pro­fe­si­o­nal­nim pri­zna­nji­ma po­seb­no se iz­dva­ja „Po­li­ti­ki­na” na­gra­da (1988) za mo­nu­men­tal­ni kom­pleks „Ve­li­ki pre­deo”.