Либерали против неолиберала

Финансијске кризе до сада су небројено пута надмудриле економске експерте. Чак и гласовите нобеловце. Највећи број њих је умео да објасни разлоге њиховог избијања, али мало ко их је предвидео и својим предлозима – предупредио. Грчка је, тренутно, најбољи пример за то, али и светска криза од 2008. којој никако да се види крај.

Ни Србија по томе није изузетак.

Радован Јелашић, гувернер Народне банке Србије од 2004. до 2010, овог лета је у интервјуу НИН-у рекао је да би као директор пословне банке добио отказ када не би имао осигурање за само неколико стотина хиљада, а камоли за милијарде долара за које се наша држава задужила, а није прибавила ваљано осигурање.

Подсећања ради, у септембру 2011. Србија је, зарад попуњавања минуса у каси, продала на светском тржишту обвезнице у вредности две милијарде долара уз камату од превисоких 7,5 одсто, која нам сада односи позамашан део националног колача. Држава, при том, није купила ни осигурање од девизног ризика па нам сад курсне разлике односе огромне паре због раста долара. То задуживање је тада представљено као историјски успех – да је чак 100 одсто емисије обвезница плануло и то тамо од неке мале и сиромашне Србије. После тога Србија је још три пута емитовала доларске обвезнице, све без осигурања.

Јелашић тада о томе није ништа рекао. Није ни морао, јер је већ 2010. године дао оставку. Нико 2011. о томе није изустио ниједну негативну реч, ни економисти, ни Фискални савет… Сада се о томе говори као о лошем економском потезу без премца.

Накнадна памет у економији није ништа необично. О томе, уосталом, постоји виц у коме се каже да је економиста неко ко ће сутра знати зашто се оно што је предвидео јуче није догодило данас.

Због савета за решавање грчке кризе у тамошњој штампи су на тапету највиђенији светски економисти. Ових дана атински лист „Катимерини”, очигледно ненаклоњен премијеру Алексису Ципрасу, за актуелне грчке проблеме окривљује чак и најугледније светске економисте Пола Кругмана, Џозефа Штиглица и Џефри Сакса. Кругман и Штиглиц, добитници Нобелове награде за економију 2008. и 2001, као и Сакс, познати су по јединственом ставу за решење грчке кризе: штедња на коју ту земљу присиљава тројка (ММФ, Европска централна банка и Европска комисија) по њиховом мишљењу је контрапродуктивна. Због тога их је „Катемерини” напао да сносе одговорност за погоршање односа са кредиторима и да су се својим саветима поиграли будућношћу Грчке.

Савет светски познатих економских стручњака, којима је заједничко да су били либералних опредељења и за слободно тржиште, недвосмислено се односи на то како сада изаћи на зелену грану. Нису они криви што су се пређашњи грчки политичари незајажљиво задуживали што је све довело до 300 милијарди евра дуга те земље.

Списак лоших економских савета код нас се не завршава пропустом да држава купи осигурање од валутног ризика. Од како је 2008. године швајцарски франак подивљао и повео у дужничко ропство оне који су подигли стамбене зајмове у тој валути на тапету су се нашли они који су пре тога грађане уверавали да ту нема баш ама никаквог ризика, а то су Милан Париводић, тадашњи министар за економске односе са иностранством и Млађан Динкић, министар финансија у влади Војислава Коштунице. Као креатор економске политике Динкић је омогућио да држава даје субвенције и за ове зајмове јасно тиме стављајући до знања шта о њима мисли. Радован Јелашић је, истина, био један од ретких који је упозоравао на ризик узимања зајмова у швајцарском франку.

Економска криза оголила је и нашу приватизацију. Већ осму годину привреда Србије стоји у месту, нема привредног раста, јер једноставно нема ни привреде, односно нема предузећа која би тај раст да поведу напред. Листа пропалих, а приватизованих предузећа је подугачка колико и ред на бироу рада, а некада је економска мантра била да није важно ко ће да купи предузеће, важно је продати га по сваку цену, и да ће невидљива рука тржишта све да доведе у ред. Та невидљива рука нас је довела до тога да не можемо да достигнемо ни бруто домаћи производ ни из 2007. пре кризе, ни пре бомбардовања, а камоли пре ратова.

Није баш да економисти никада нису у праву. Струка је 2008. године била против повећања пензија, касније и плата, које су уследиле у садејству са светском економском кризом. Упозоравали су да је то контрапродуктивно и да ће довести до енормног увећања јавног дуга, што се и догодило па су плате и пензије од новембра прошле године морале у рикверц.