Мали акционари непожељни у српским компанијама

Мали акционари непожељни су у српским компанијама и банкама. Њих више нема у АИК банци, „Сојапротеину”, Ветеринарском заводу, „Галеници”, зависним предузећима „Енергопројект холдинга”, „Имлеку”, „Бамбију”, Чачанској банци, „Ваљаоници бакра”, „Јафи”, „Умки”, „Авала Ади” и бројним другим фирмама...

Последњи случај који то потврђује је Комерцијална банка. Садашњи власник, Нова Љубљанска банка (НЛБ), која је у власништву инвестиционог фонда, жели да газдује са свих 100 одсто акција. То је јасно из недавно објављене понуде за преузимање папира од малих акционара у чијем је поседу 16,77 одсто капитала. Када 9. априла буде окончан рок за депоновање акција знаће се који проценат власништва су придодали оном купљеном од државе од 83,23 одсто.

Већински власници не постају стопостотни деоничари компанија и банака само „милом”, већ и силом. Јер, када неко предузеће дође до 90 одсто власништва оно по Закону о привредним друштвима има право да принудно откупи преосталих десет одсто. То значи да је НЛБ-у довољно да јој 6,77 одсто акционара прода акције и они долазе до 90 процената удела када могу да принудно откупе акције и стекну стопостотно власништво над Комерцијалном банком. Право већинског власника да принудно откупи акције малих акционара у складу је са законом.

Интересантан је и пример фабрике лекова „Галеника” у којој су постојали мали акционари, а само предузеће није било листирано на берзи. Прошлог лета, нови власник, бразилска компанија „Аелијус” принудно је откупила 5,02 одсто акција малих акционара, које су подељене садашњим и бившим запосленима још 2008.

„Никоме није било право да се имовина узме на силу. Ми смо чекали излазак на берзу да проверимо вредност, али су интереси корпоративног капитала очигледно битнији од наших”, наводи бивши мали акционар фабрике лекова.

Ненад Гујаничић, брокер куће „Моментум секјуритис” каже да је актуелни закон на страни већинског власника.

„То најбоље говори колико се поштују права мањинских акционара који су дискриминисани и по овом питању. Промена закона којим је смањен праг за принудни откуп акција била је кључна тачка која је довела до тренутне ситуације да је домаћа берза на рубу понора, са прилично ограниченим шансама да се било када створи иоле нормално тржиште. Компаније се већ годинама исељавају са Београдске берзе, а с друге стране сама берза није успела да се профилише као место где би фирме прикупљале капитал што је на крају крајева и њена сврха. Дакле, суштинска разлика између домаће и неке уређене берзе јесте овдашње непостојање интереса нити државе, која и даље контролише добар део привреде, нити приватних предузетника да котирају своје компаније”, сматра Гујаничић.

Према његовом мишљењу значајније од спуштања прага за преузимање је цена по којој већински власници истискују мањинске акционаре. У већини случајева се фингира ликвидност на берзи и избегава исплата по процењеној или књиговодственој вредности. Ови критеријуми ликвидности су иначе ублажени истим законом када је праг за принудни откуп спуштен са 95 на 90 одсто.

А зашто већински власници фирми не воле оне мале?

„Принудним откупом компаније иду у нижи облик организационе форме као што је друштво са ограниченом одговорношћу што им смањује трошкове и обавезе те поједностављује начин функционисања. И код банке је исти случај што се тиче обавеза и трошкова, премда су оне отвореније с обзиром на то да потпадају под Закон о банкама. Оне остају АД, али не морају да пријављују берзи и Комисији за хартије од вредности све битне догађаје, не морају званично да објављују берзански проспект и штошта друго”, одговара наш саговорник.

Разлика у приватизацији Комерцијалне банке и НЛБ

Нова Љубљанска банка је приватизована под притиском ЕУ пошто је словеначка држава „упумпала” неколико милијарди евра у спас националног банкарског система. Ова невољна приватизација је спроведена путем иницијалне понуде акција, а словеначка држава је задржала 25 одсто акција колико су јој дозволили европски регулатори. Сличан програм приватизације могла је да спроведе и наша држава али он никада није био опција с обзиром на то да наше креаторе економске политике не интересује превише развој берзе и тржишта акција, каже Гујаничић.