Исмевање самога себе

Некада се у групи деце или разреду издваја једно дете које користи сваку прилику да друге забави, засмеје. Типично је да друге забавља различитим „штосовима” које изводи на свој рачун, па и онда када је то неумесно. Тиме што је окренуло оштрицу свог хумора према самом себи, својој „глупости” и „трапавости”, оно је постигло да његов хумор не угрожава присутне, већ их забавља. Како остала деца – публика – воле да се забављају, овакво дете често уђе у једну групну, то јест друштвену улогу забављача – улогу дворске луде или глупог августа.

Зашто се овакво дете понаша на описани начин? Мала деца размишљају у сликама, на конкретан, неапстрактан начин, тако да науче да их онај ко покушава да их засмеје и забави – воли. Када дете открије да и оно може друге да засмеје, оно смех друге особе доживљава као знак љубави према њему. Оно размишља: „Смеју ми се, дакле воле ме јер чиним да им буде пријатно.” А када деца одрасту, оно што називамо „унутрашњим дететом” одрасле особе често наставља да користи описани начин забављања других.

Шта није у реду у томе да неко на овај начин забавља људе око себе? Штета која настаје се тиче саме особе која забавља, јер она, исмевајући саму себе, одбацује своје самопоштовање. Њој је важније да буде прихваћена, него да буде поштована. Тиме што се лудира, она жртвује самопоштовање, како би остварила прихваћеност и вољеност. Али ни прихваћеност од публике није стварна вољеност, јер је публика прихвата делимично, само у оквиру улоге коју игра, а не као целовиту особу.

Како је често смех на сопствени рачун исмевање самога себе, подсмевање самом себи, то га чини једним обликом изражавања презира према себи. Особа која исмева саму себе јесте подељена на онај део који исмева и онај део којем се исмева. Она истовремено заузима улогу и духовитог агресора и тупаве жртве. То чини јер има извесну психолошку добит од таквог начина представљања себе.

Тиме што у критици саме себе предупреди друге, она их спречава да они буду ти који ће је први исмевати. Особа се поистовећује са агресором. То значи да особа прво претпостави какав негативан став ће други људи да имају према њој, а онда, у њиховом присуству, сама себе осуђује заступајући тај став. То је као када се неко жали другима на то како је у некој ситуацији био глуп, а други мисле да он и није тако глуп чим је увидео своју глупост. Представљајући се као сопствени агресор, особа повећава вероватноћу да ће је други прихватити.

Кључно је разликовати да ли се особа смеје себи или свом поступку. Смејање на сопствени рачун је здраво када се неко дистанцира од својих поступака, али је често самопрезируће дистанцирање од самога себе. И зато, опрезно.