Јужни Дивљи запад

На југу Србије нови, каубојски тип разбојништва. Маскирани бандити нападају путнике, извлаче их из аутомобила и пљачкају до голе коже.
Прексиноћ су припуцали на полицију. Да ли то значи да су имали намеру и њих да оробе, или се можда јужњачка верзија браће Далтона бави и неким другим, допунским пословима?
Српска полиција је имала жустар окршај са маскираном бандом, па кад се видело да је ствар прилично замршена, да ту грми из свих калибара, дошла је и Жандармерија. У "размени ватре", како је то лепо казао министар Јочић, један од нападача је "лишен живота".

Један је лишен, а остали су се разбежали куд који, углавном према селу Добросин, које је 2001. било злогласни штабни центар дивље сепаратистичке гериле.

Јочић у овом часу није склон да сумња у основну делатност бујановачког бандитског синдиката. То је, дакле, пљачка и разбојништво. Можда зато што у Бујановцу, Добросину, Кончуљу, Лучанима и на другим сличним "дестинацијама" нема шта да се украде. А на путу има, сваки аутомобил је покретни изазов. Пуцањ у гуме, и то скупо чудо мора да стане.

Такав став министра српске полиције могао би да буде мудра одступница од категоризације друге врсте. На пример, да је то повампирење релативно угашених побуњеничких амбиција. Пљачке би могле да послуже двострукој сврси: за маскирање суштине ствари и за финансирање новог окупљања.

Ако је то ипак чиста верзија друмског разбојништва, могуће је да се испод маски крије вишенационална банда! И то у смислу лоповске солидарности у којој нема места за шовинистичко секташтво. Мада је то тешко замислити поводом неких назнака које се саме нуде после овог "инцидента". Разбојник "лишен живота" је Албанац. Правац хитрог удаљавања маскиране групе после доласка Жандармерије можда гарантује етничку чистоту насилника. И још нешто: својим "циљним групама" обраћали су се на врло лошем српском језику. Мада, не мора сваки разбојник да буде Демостен на друму.

За ноћни бал под маскама отимачи блага су били сувише добро опремљени. Имали су аутоматско оружје, лаке ручне бацаче и ручне бомбе. С таквим реквизитима се углавном не иде у пљачке, него у војничке заседе.

Нема података да ли су бандити водили рачуна о националној припадности жртава. Или им је то било сасвим свеједно, управо због мимикрије о којој је у овом тексту већ било речи. До прексиноћ није било убијања путника, него само отимање, малтретирање и понижавање.

Није лако држави да се одреди према овим лошим знацима са југа Србије. Тамо већ има довољно неспокоја. И ранијих година многе тешке трауме и трагедије започеле су као релативно безазлени привиди. Зато је опрез министра полиције разумљив, иако његова дефиниција проблема није била најјаснија.

Дакле, знају ли Јочић и Шутановац шта се дешава на југу Србије, баш у општинама Прешево Бујановац и Медвеђа, и шта се још може десити? Или ће нас поново изненадити групица разбојника, која волшебно и преко ноћи прераста у јунаке нечијег разумевања борбе за слободу!