Поверење РТС-у за извештавање

У кризним ситуацијама гледаоци највеће поверење поклањају Радио-телевизији Србије. То се потврдило и протеклих дана, а поводом једностраног проглашења независности Косова. Медијски јавни сервис европске Србије, како се провлачи у џингловима је, за разлику од других телевизија, најспремније дочекао ту тужну и иритирајућу недељу у којој је показано како се безочно разбија једна држава. Уз несумњиво велико ангажовање Информативног програма и дописника из свих крајева, већи, видљиви део новинарског терета понео је Зоран Станојевић који је у суботу био на Косову, сутрадан већ водио програм из студија, наставио у понедељак, па и осталих дана. Тако раде озбиљни новинари. Национална телевизија је у недељу, у раним поподневним сатима кренула са специјалном емисијом, па обраћањем премијера грађанима Србије и праћењем догађаја на подручју Србије до касно у ноћ.

Остали су се држали редовног програма, вести и повремених ускакања са ванредним прилозима. Није седела скрштених руку ни ТВ Б 92. ТВ Ентер је имала повремена укључивања у пренос из скупштине Косова без превода, а интегрални пренос овог чина имао је Евроњуз и друге стране ТВ станице. Касније, наше ТВ станице су се мало консолидовале, извештавање је добило осмишљенију и организованију динамику.

Ипак, највећа концентрација гледалаца, рејтинзи су убедљивији него икад досад, била је на Првом програму РТС. Највеће обавезе РТС је имао и у извештавању са јучерашњег великог протестног скупа у Београду „Косово је Србија”.

ПРЕГЛЕД СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ – Пригодно не мора да буде промашено, натегнуто и досадно а доказ је документарно-играни циклус од три емисије аутора Милована Витезовића и редитеља Здравка Шотре, приказан уочи Сретења на Првом програму РТС-а. Кад се емисије поређају, то изгледа овако: „Кнежевина Србија” од Првог српског устанка преко књаза Милоша до кнеза Михаила и одласка Турака. Кад се у континуитету прате године и датуми намеће се закључак да то и није било тако давно. Ако су, уопште, отишли… Затим је емитована епизода „Краљевина Србија” у којој је илустративно приказано раздобље Србије до Првог светског рата, како су нас ломиле и растрзале велике силе и ништа се у томе није променило до данашњих дана. Трећи део „Где цвета лимун жут”, први пут приказан прошле године, заправо је логичан наставак ових нових, премијерних емисија, а поставља питање уме ли Србија да живи или само да ратује, трпи и пати… Свака је емисија засебна а, све заједно, чине нераскидиву целину. Према најавама, циклус ће бити заокружен са још две емисије са којима би овај брзопотезни али поуздан преглед српске историје требало да буде комплетиран, до новијих датума.

Милован Витезовић историјска факта боји детаљима и анегдотама. Бира личности које су друштвеним збивањима дале лични печат – да би била блиска гледаоцу. Изводи ненаметљиве, али прилично тачне закључке, без србовања, у настојању да истакне вековне ослободилачке тежње и, истовремено, успон државе.

Са своје стране, зрелим приступом, Здравко Шотра је знао да рационално одмери структурне односе између наративног (опуштен и полетан Драган Николић), документарног и играног у логичном надовезивању. И на тај начин историјску грађу учини питком и разумљивом у ТВ форми која захтева селекцију и упрошћавања. У играним пасажима начинио је експеримент определивши се за ужи избор глумаца, а дајући им да тумаче различите ликове. Тако је Драго Чума у првом делу српски првак у Милошевој свити, у другом игра министра финансија Лазу Пачуа, а у трећем војника у маршу преко албанских планина. Сличне глумачке обавезе имали су Драгослав Илић, Горан Даничић… У улози књаза Милоша појављује се Ненад Јездић, а кнеза Михаила игра Небојша Глоговац.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА ОТПИСАНИХ – Речено је да је Грандов музички фестивал, који је преносила ТВ Пинк, завршен у најбољој традицији Санрема. Сасвим тачно. Све је било намонтирано као на чувеном италијанском фестивалу. По страном узору, али чисто српско естрадно мување.

Музика је била разнородна, од иранских и азербејџанских звукова до циганских балада и канцона. Певачи су били постројени као у војсци – директор Гранда показује завидну способност да осујети естрадне хирове, бар док траје директан пренос. На крају, долазе награде…

Гласање је било евровизијски развучено, а награде су припале аутсајдерима, једном певачу који је остао без угледа и другом који је остао без гласа а за које се мислило, без увреде, да су им певачке каријере одавно запечаћене.

Промашена инвестиција дирекције Гранда, рашчишћавање старих дугова (не зна се ко је коме остао „кратак” будући да су се, стварно или фиктивно, делиле десетине хиљада евра) или намера да се фестивал памти бар по рехабилитацији отписаних?