Ципелице моје, ал’ ми лепо стоје

За промену, од нервозних лица брокера са великих берзи, неке друге слике су протекле седмице обишле свет. У Јутарњем програму РТС-а, у јављању из Бора, радник Рударско-топионичарског басена похвалио се како има нову радну опрему, са нагласком да има и нове, радне ципеле. Прилог скроман, готово неприметан, али индикативан. Наједном су сви почели да обраћају пажњу на ципеле, чему све служе и шта се са њима може урадити. Могу бити заштита на раду, модни детаљ, повод за драмски заплет, музички напев, али и политички аргумент. У „Ђиду“ код Јанка Веселиновића један од јунака носи жуте ципеле око којих се плету комични обрти. На њима се клате манекенке на модним пистама, у бескрајним поворкама на фешн каналима. „Штиклом у врата” сваке недеље удара Сузана Златановић на ТВ Б 92 у својој сталној емисији, означавајући женски, лични приступ темама. Има и дечја песмица: ципелице моје, ал’ ми лепо стоје... Окосница бестселер – сапунице „Секс и град” је враћање изгубљеног самопуздања главне јунакиње Кери Бредшоу – куповином скупе, маркиране обуће.

Сударајући и комбинујући слике са различитих меридијана, телевизија показује како неко добија, а неко – губи ципеле. У антологију незаборавних прилога протекле седмице свакако ће ући призор са конференције за штампу одлазећег америчког председника Џорџа Буша кога је ирачки новинар, за растанак, поздравио ципелом као бомбардерским пројектилом. Очигледна симболика геста – неки нису заслужили да буду љубазније испраћени – снимак од неколико секунди који је обишао свет пропраћен различитим коментарима. Гневног журналисту је претворио у националног хероја, који је босоног стигао у затвор.

ЛИНИЈА РАЗДВАЈАЊА. – Друга слика која је отишла у етар нема никакве везе са претходном. Била је сензационална на други начин. Стигла је из београдског Врта добре наде где су светлост дана угледала два бела лавића, ретки примерци угрожене животињске врсте. Ови мали глумци заслужили су да буду исликани са свих страна, што вероватно захтева стрпљење и сниматеља у заседи, а нисмо баш сигурни да је то урађено најбоље могуће. Могло је то и боље да се „услика”, а не онако, у пролазу. Више времена је добио директор Зоолошког врта него лавићи и њихова мајка...

Како се приближава Нова година, све више времена на малом екрану добијају и деца. Као лавићи. Доводе их у јутарњи програм, деле им се поклони, обећавају компјутери, воде хуманитарне акције. Један је дечак (којег је својевремено открио Бранко Станковић у „Квадратури круга”) добио признање за подвиг године зато што је на своја нејака леђа преузео бреме издржавања породице, а при томе је добар ђак. Радио-телевизија Србије је (успешно) водила акцију „Телетон” прикупљања новца за опремања породилишта у Србији.

Упркос економској кризи и беспарици, ето, увек се нађу добри људи који хоће и могу да помогну. Све то звучи племенито, али остаје дилема постоји ли линија која раздваја сврсисходан хуманитарни чин од вађења из сиромаштва и привременог покривања беде. Јер, у овој земљи има много оних на ивици егзистенције, што је потврђено и током разговора у емисији „Да. Можда. Не” у среду увече на Првом програму РТС-а, који је превасходно био посвећен незавидном положају старије популације на коју сви покушавају да сруче узроке и последице економске кризе. Сит гладном не верује поручује Оливера Ковачевић у овој расправи у којој је учествовао шаролики састав, један министар, један заменик градоначелника и један успешан бизнисмен. У таквој комбинацији врлудало се са теме на тему, а један од закључка би могао бити: они који имају мало не знају колико им много треба. Па их и не треба подсећати.

МАЛИ ХЕРОЈИ. – Али, вратимо се деци која улазе у новогодишњи декор, седећи за богатом трпезом и грицкајући слаткише у рекламама. Или постају актери потресних репортажа о злоупотребама, малтретирању, физичком злостављању. Или који, иако мали и незрели, својом менталном снагом и психичком стабилношћу постају мали хероји.

Проблем је у томе што телевизија свима њима не може да помогне. И за репортера, као што је Бранко Станковић, који уђе у социјалну област постаје деликатно докле се у томе може ићи, како одабрати случајеве, коме бити добротвор, а о чије се невоље оглушити. Јер, број оних којима треба пријатељска рука се не смањује. Напротив.