Ко је оклеветао „Рођака са села“

Хоће бити, неће бити. Ко би рекао да Серж Брамерц тако пасионирано прати српску телевизију, посебно заплете у играној серији „Мој рођак са села“ која се емитује недељом увече на Првом програму РТС. Неко му је дојавио да то не пропушта и чим је стигао у Београд прво је питао колико има епизода и шта ће бити са главним јунаком, хоће ли или неће у Хаг... 

Ко је смислио ову ујдурму са серијом „Мој рођак са села“ сјајно се досетио. Нема боље рекламе. Ништа није тако ефектно као клеветање а тек захтев да се скине са програма! Гледаност се диже до плафона. Шта мислите колико ће гледалаца да прати у недељу, следећу, седму епизоду од 13 снимљених. Само 13? Да ли је то довољно?

Истина, „Мој рођак са села“ је још на самом почетку имао феноменалан рејтинг од два милиона гледалаца. Кад се стигло до шесте епизоде, на пола пута, очигледно да је неко проценио да је пројекту потребан нов подстицај у гледалишту. Томе су ишле наруку и сцене у којима се подсмеху извргава хашка представница у лику неидентификоване даме, а затим жешће удара и по војним и цивилним службама чија је обавеза да похватају хашке бегунце. Ти су кадрови, иначе, најслабије режирани, најмање убедљиви, али вуку причу, иначе жанровски, интригантне серије.

На питање шта се стварно крије иза „чаршијског трача“ и измишљотине како Хагу (не)смета „Рођак“ може се дати више (не)убедљивих објашњења. Једно од могућих је да генерални директор „даје себи на значају“ јер се одмах огласио. Себе представља као жртву сплетки и овим жели да скрене пажњу са нечег много озбиљнијег што се догађа у јавном сервису.

Можда све то пакује конкуренција јер су се у програму лоше преклопиле серије са сеоским мотивима, „Село гори, а баба се чешља“ и „Мој рођак са села“. Кад се томе придодају „Сељаци“ на ТВ Пинк – оправдано је чуђење: чему то води, откуд толико гомилање сеоских заплета? Међусобно упоређивање није пожељно. Ко је на штети, ко кога угрожава? Ко је неподобан?

Неки помињу и старе, нерашчишћене рачуне међу ауторима, високе трошкове, спонзоре без чије помоћи не би било серија... Уз похвале да је у тешким временима, уз велике напоре покренута драмска продукција, иде и тврдња да су серије постале „партијска ствар“, монета за намиривање дугова уметницима који су дали свој допринос у страначкој борби. Па, размислите ко је коме рођак, а ко партијски друг... Не зна Серж Брамерц на шта је нагазио.

УТИСАК НЕДЕЉЕ. – Кога није протресао „Мој рођак са села“ пао је на „Утисак недеље“ у којем је гостовао Млађан Динкић, министар економије у Влади Републике Србије. Шта и како је говорио о случају директора београдског аеродрома (само што није предложио да му се подигне споменик поред бисте Николе Тесле) већ је детаљно писано у штампи.

 Остало је непримећено „сестринско разумевање“ водитељке Оље Бећковић. Позната по оштрини и језичавости, нарочито према гледаоцима који се јављају да гласају за предлоге недеље, овога пута није била баш сигурна какав гард да заузме, одбрамбени или нападачки. Поклонила му је емисију. Остало се још увек препричава.

ПАМТЕНИК О ЖИВОЈИНУ ПАВЛОВИЋУ. –Кад се говори о некоме кога више нема онда је то памтеник. Јосип Бабел је употребио стару српску реч у наслову емисије о Живојину – Жики Павловићу, несуђеном сликару, писцу и редитељу који је умро пре десет година, а чије је и филмско и књижевно дело (14 филмова и 30 књига) остало недовољно, свеобухватно критички сагледано.

Као предложак послужио је једини интервју у камеру који је Жика Павловић дао 1994. године а који је Јосип Бабел снимио у сарадњи са редитељем Петром Цвејићем кога, такође, више нема. Тада некоришћени, ексклузивни фрагменти сада су допуњени исказима чланова Павловићеве породице, критичара Милутина Чолића, Ружице Сокић, Радоша Бајића и Горана Милашиновића, уз књижевне одломке које је читао Петар Краљ и сцене из његових филмова.

Без намере да прави биографију, у емисији „Памтеник о Живојину Павловићу“ аутор је сачинио подсећање на непоновљиво име српског филма, писца који је „писао књиге на принципу хемијских елемената Мендељејевог Периодног система“. Био је „путописац своје маште“ који је у све веровао, осим у повратак у младост и детињство. Прошлост је доживљавао као измицање тепиха, док се будућност не оглашава. Кад се све сабере, живео је и стварао растрзан између литературе и филма и све што је радио било је претакање једног у друго. Још једном се показало колико је драгоцено кад телевизија има и чува аутентичан документ о личностима (и догађајима) који чине нашу културну и уметничку баштину. Незаобилазно је ТВ памћење.