Како да Асад опстане барем на петини Сирије

Не­бом из­над Си­ри­је за са­да про­ле­ћу са­мо бор­бе­ни ави­о­ни си­риј­ске вла­де и ко­а­ли­ци­је Аме­ри­ке и бли­ско­и­сточ­них зе­ма­ља, ко­ја на­па­да по­ло­жа­је Ислам­ске др­жа­ве (ИД), по­вре­ме­но и по­зи­ци­је Ну­сра фрон­та, ис­по­ста­ве Ал Ка­и­де. Али, на­кон још не­по­твр­ђе­них на­во­да да се Ру­си­ја при­пре­ма за ва­зду­шну ин­тер­вен­ци­ју у Си­ри­ји, и фран­цу­ски пред­сед­ник Фран­соа Оланд је ју­че на­ја­вио из­ви­ђач­ке ми­си­је сво­је ави­ја­ци­је као пр­ви ко­рак ка бом­бар­до­ва­њу та­бо­ра ИД у Си­ри­ји. И вла­да Ве­ли­ке Бри­та­ни­је је то­ком ви­кен­да опет по­твр­ди­ла да је вољ­на на та­кве ак­ци­је.

Оланд је ис­кљу­чио мо­гућ­ност ан­га­жо­ва­ња фран­цу­ских пе­ша­ди­на­ца у Си­ри­ји, по­што би то, пре­но­си Тан­југ ње­го­ве ре­чи, би­ло не­ре­ал­но, бу­ду­ћи да би оне би­ле је­ди­не та­кве стра­не тру­пе на те­ре­ну, а Фран­цу­ска не же­ли ни да оне, ка­ко је ка­зао, пре­ра­сту у оку­па­ци­о­не сна­ге. Фран­цу­ски пред­сед­ник је на­ме­ру да се ње­го­ва др­жа­ва укљу­чи у ва­зду­шну кам­па­њу про­тив си­риј­ског де­ла „ка­ли­фа­та”, чи­ја упо­ри­шта у Ира­ку већ бом­бар­ду­је као део ме­ђу­на­род­не ко­а­ли­ци­је, обра­зло­жио и ти­ме што су при­ба­вље­ни до­ка­зи да су у Си­ри­ји пла­ни­ра­ни на­па­ди про­тив не­ко­ли­ко зе­ма­ља, укљу­чу­ју­ћи и Фран­цу­ску.

Као и Па­риз, Лон­дон је чла­ни­ца ко­а­ли­ци­је ко­ја на­па­да по­ло­жа­је ИД у Ира­ку. Пре­ба­ци­ва­ње и на си­риј­ско ра­ти­ште за­ви­си­ће од то­га да ли ће, ка­ко је по­но­вио ми­ни­стар фи­нан­си­ја Џорџ Озборн за Рој­терс, вла­да до­би­ти по­др­шку опо­зи­ци­је за ин­тер­вен­ци­ју. Ла­бу­ри­сти су пре две го­ди­не у пар­ла­мен­ту већ спре­чи­ли из­гла­са­ва­ње тог по­те­за. Уко­ли­ко Џе­ре­ми Кор­бин, што се пре­ма тре­нут­ним ан­ке­та­ма чи­ни из­глед­ним, кра­јем не­де­ље пре­у­зме вођ­ство над ла­бу­ри­сти­ма, те­шко да ће ка­би­нет Деј­ви­да Ка­ме­ро­на мо­ћи да ра­чу­на на про­ме­ну ста­ва нај­ве­ће опо­зи­ци­о­не стран­ке.

У су­прот­ном слу­ча­ју, ни Бри­та­ни­ја ни Фран­цу­ска сва­ка­ко не би у ак­ци­ју у Си­ри­ји ишле са­мо­стал­но, већ уну­тар ко­а­ли­ци­је пред­во­ђе­не Аме­ри­ком. Ни­је из­ве­сно да би њи­хо­ва по­моћ мно­го про­ме­ни­ла си­ту­а­ци­ју на том бо­ји­шту. Аме­рич­ки про­блем у за­у­ста­вља­њу ИД у Си­ри­ји ни­је то што не мо­же при­ку­пи­ти до­вољ­но ави­о­на за ефи­ка­сну ак­ци­ју, већ то што је на те­ре­ну ве­о­ма те­шко раз­лу­чи­ти ци­ви­ле од бо­ра­ца ИД, ко­ји по­ди­жу сво­ја упо­ри­шта у сре­ди­на­ма где би евен­ту­ал­но бом­бар­до­ва­ње на­чи­ни­ло ве­ли­ку ко­ла­те­рал­ну ште­ту. Због то­га кам­па­ња Аме­ри­ке и са­ве­зни­ка ни­је има­ла на­ро­чи­тог учин­ка, као што им је ових да­на спо­чи­тао и ру­ски ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Сер­геј Ла­вров.

Пра­во пи­та­ње, сто­га, ни­је шта ће учи­ни­ти Фран­цу­ска и Бри­та­ни­ја, обе за­бри­ну­те не са­мо због евен­ту­ал­них на­па­да на сво­ју те­ри­то­ри­ју или др­жа­вља­не, не­го и због све ве­ћег при­ли­ва си­риј­ских из­бе­гли­ца у Евро­пу. Кључ­но у но­вом за­пле­ту си­риј­ске кри­зе је­сте да ли се Мо­сква за­и­ста спре­ма да упу­ти сво­је ави­о­не у по­моћ ре­жи­му Ба­ша­ра ел Аса­да.

Ве­ру­је се да је Ру­си­ја, ка­ко је об­ја­вио „Њу­јорк тајмс”, у Си­ри­ју до­пре­ми­ла мо­бил­ну ста­ни­цу за кон­тро­лу ва­зду­шног са­о­бра­ћа­ја и стам­бе­не је­ди­ни­це за не­ко­ли­ко сто­ти­на осо­ба. Да ли би то би­ли ру­ски вој­ни са­вет­ни­ци, ка­квих у Си­ри­ји на­вод­но већ има, или вој­ни­ци, за са­да се са­мо на­га­ђа. Ла­вров уве­ра­ва свог аме­рич­ког ко­ле­гу Џо­на Ке­ри­ја, ко­ји га је звао те­ле­фо­ном да из­ра­зи за­бри­ну­тост због ру­ских по­те­за, да је пре­у­ра­ње­но да се го­во­ри о уче­шћу ње­го­ве зе­мље у вој­ним опе­ра­ци­ја­ма у Си­ри­ји. Ако би се ипак од­лу­чи­ла на та­кву ме­ру, Мо­сква би ве­ро­ват­но де­ло­ва­ла ван ме­ђу­на­род­не ко­а­ли­ци­је, бу­ду­ћи да је ни до са­да ни­шта ни­је фор­мал­но спре­ча­ва­ло да јој се при­дру­жи. Али, из­ме­ђу ње и Ва­шинг­то­на ни­је би­ло мо­гу­ће по­сти­ћи са­гла­сно­сти око ме­та. 

Да се Ру­си­ја пи­та­ла, ци­ље­ви бом­бар­до­ва­ња би, по све­му су­де­ћи, би­ли сви про­тив­ни­ци Аса­да, па и оне не­и­сла­ми­стич­ке гру­пе ко­је има­ју по­др­шку За­па­да. У слу­ча­ју да Вла­ди­мир Пу­тин одо­бри ин­тер­вен­ци­ју, ру­ски ави­о­ни би те­о­риј­ски мо­гли на­па­сти и ону гру­пи­цу си­риј­ских по­бу­ње­ни­ка ко­је је Аме­ри­ка об­у­чи­ла, па би се Ба­рак Оба­ма на­шао у си­ту­а­ци­ји да ва­га да ли да се др­жи обе­ћа­ње да ће те уста­ни­ке бра­ни­ти из ва­зду­ха, од­но­сно да на­ре­ди сво­јим ави­о­ни­ма да се су­о­че с ру­ским. 

Ру­си­ја сва­ка­ко не­ма же­љу да се су­ко­бља­ва с Аме­ри­ком. Пи­та­ње је и има ли иде­ју да по­ве­де оп­се­жну ин­тер­вен­ци­ју за пот­пу­но са­вла­да­ва­ње или ма­кар при­мет­ни­је су­зби­ја­ње ИД, што би био из­у­зет­но те­жак за­да­так, су­штин­ски не­из­во­дљив без коп­не­них тру­па. За­ми­сли­во је да је Ру­си­ји пре на­ме­рава да одр­жи Аса­да ма­кар на оној пе­ти­ни си­риј­ске те­ри­то­ри­је ко­ју он још кон­тро­ли­ше. Ју­че су ње­го­ве сна­ге пред на­ле­том ИД из­гу­би­ле и по­след­ње ве­ли­ко нафт­но по­ље ко­је су др­жа­ле, а „ка­ли­фат” би убр­зо мо­гао за­у­зе­ти и ауто­пут ка Да­ма­ску, ва­жан за по­ве­зи­ва­ње под­руч­ја у ру­ка­ма си­риј­ске вла­де.

Аса­до­ва суд­би­на је за­пра­во чвор чи­ја не­раз­мр­си­вост оне­мо­гу­ћа­ва ди­пло­мат­ско рас­пли­та­ње си­риј­ске кри­зе. Ни Аме­ри­ка не би во­ле­ла да он бу­де по­ту­чен: зе­мљу би раз­не на­о­ру­жа­не гру­пе пот­пу­но рас­ко­ма­да­ле, а мо­гу­ће је и да би ИД пре­у­зео власт над ве­ћи­ном Си­ри­је, што је опа­сност због ко­је је Ва­шинг­тон об­у­чио то­ли­ко ма­ло по­бу­ње­ни­ка, би­ра­ју­ћи ис­кљу­чи­во оне ко­ји ће се бо­ри­ти с „ка­ли­фа­том” а не и с Аса­дом. И Мо­сква би се ве­ро­ват­но од­ре­кла си­риј­ског пред­сед­ни­ка са­мо кад би мо­гла оси­гу­ра­ти да не­ки де­ло­ви ње­го­вог ре­жи­ма, ко­ји би јој га­ран­то­ва­ли за­др­жа­ва­ње вој­не ба­зе у лу­ци Тар­тус и ути­ца­ја на ло­кал­не при­ли­ке, оста­ну на вла­сти. Ге­не­рал­ни се­кре­тар Ује­ди­ње­них на­ци­ја Бан Ки Мун је оце­нио за „Гар­ди­јан” да не­сло­га у Са­ве­ту без­бед­но­сти оне­мо­гу­ћа­ва ре­ше­ње за си­риј­ску кри­зу и упо­зо­рио да чла­ни­це тог те­ла тре­ба да гле­да­ју да­ље од сво­јих на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са, ве­ро­ват­но ци­ља­ју­ћи на Ру­си­ју и Ки­ну, ко­је су у не­ко­ли­ко на­вра­та бло­ки­ра­ле ре­зо­лу­ци­је кри­тич­не пре­ма Аса­до­вој вла­ди и ста­ви­ле ве­то на ме­ђу­на­род­ну ис­тра­гу рат­них зло­чи­на у Си­ри­ји.

По­сто­ји, ме­ђу­тим, и јед­на уну­тра­шња не­во­ља са за­ми­шљу о пре­ла­зној вла­ди и по­сте­пе­ној тран­зи­ци­ји у Си­ри­ји. Те­шко би би­ло, ако не и не­мо­гу­ће, на­ћи у тој зе­мљи опо­зи­ци­ју ко­ја би при­ста­ла на са­рад­њу с Аса­до­вим љу­ди­ма.