У сусрет гладним годинама

Произвођачи пшенице мораће сваке године да остварују рекордну жетву да би подмирили растућу светску тражњу и спречили глад, оценио је Вилијам Дојл, директор канадске фирме „Поташ”, највећег светског произвођача калијумског ђубрива, преноси Танјуг. Глобалне залихе житарица прошле године толико су опаледа се човечанство њима може прехранити током свега 53 дана. То је најмања количина хлебног жита од 1960, откад се води статистика, наводи агенција податак министарства пољопривреде САД.

И за крај. Ако ове године жетва пшенице не буде довољно добра у важнијим пољопривредним регионима, стручњаци предвиђају – глад. Без  рекордне 2008, како би се очувао садашњи веома ниски ниво залиха, упозорио је Дојл, све ће бити много теже, а цене жита и хлеба одлазе у небо, баш као последњих месеци вредност барела сирове нафте.

Светске цене ратарских култура учетворостручиле су се у последњих десет година. Србија је, нимало случајно, прошле седмице понела неславан рекорд. На њеној званичној, Новосадској берзи тона пшенице била је најскупља на свету. Због тога данима виси у ваздуху ново поскупљење хлеба.

А на нашим њивама из не тако оштре зиме „извлачи” се свега 462.000 хектара под пшеницом. Ако јој изостане ваљано прихрањивање, а пролеће и рано лето јој не буду наклоњени, имаћемо праву сиротињску жетву. С приносима од око три до 3,5 тона по хектару, што је вишегодишњи просек, добићемо, номинално, таман онолико жита колико нам је потребно. Да зрно не оде стоци. А то је немогуће. Тржишност нашег пшеничног рода је много мања.

Шта то значи?

Да ћемо се, после многих година, сусрести са могућим, а неки тврде и сасвим извесним, увозом пшенице. О извозу, који је лане био преко 400.000 тона, може само да се машта.

Наша држава у таквим околностима не чини ни оно што може, пошто ништа ваљано није урадила да би садашњу ситуацију предупредила. Као играч шаха у страшној временској оскудици, када треба повлачити најјаче, добитне потезе, она ради у корист сопствене штете, али и штете најширег слоја потрошача.

Најпре продужава важење уредбе о забрани извоза пшенице. Све под изговором да тиме „штити некакву прехрамбену сигурност и стандард домаћих потрошача”, а у ствари тиме омогућава најжешћи могући монополистички положај повлашћених житара и складиштара, који, паметни, на тржиште износе онолико робе колико им је довољно да сачувају папрену домаћу цену.

„Расрђена држава” прети им празном пушком. Некаквим интервенцијама јевтинијим брашном из робних резерви, а потом и скидањем увозне таксе од 30 одсто. Од кога сада купити робу када се разлика у цени између увозне и наше пшенице изражава у свега десетак, двадесет долара по тони? Где су транспортни и други трошкови? И сада смо ту где јесмо. Везали смо сами себи руке неодговорним односом пред сопственом блиском будућношћу. Бар по питању какве-такве сигурности да се можемо сами исхранити у „овим тешким временима”.

Србија није што и Америка, Канада или Аустралија. Нема, нити може имати на десетине милиона хектара под пшеницом. Али, од 600.000 до 800.000 хектара – може. Ако ни због чега другог, барем због ваљаног плодореда. Уз просечан род, ако већ неће и не може да помогне својим паорима, да високом агротехником достигну европске приносе од шест до седам тона по хектару, обезбедиће себи сигурну, јевтинију сопствену погачу, али и солидан контингент за извоз. Али, извоз од кога се неће богатити новопечени житарски тајкуни, него ратари.

Гостујући уочи лањске жетве у „Политици” актуелни министар пољопривреде др Слободан Милосављевић изјавио је, с пуним правом, да наш циљ не може бити нити сме да буде извоз голог зрна пшенице, већ много скупљих прерађевина. Да не извозимо сировину, већ производе високе технолошке вредности. И?

Иза те изјаве, с којом се сваки иоле економски писмен човек мора сложити, ништа практично није уследило. Где су ти програми и подстицаји? Нема их. Кажу то је посао предузетника. Свемоћног и немуштог тржишта. Шарена лажа. Држава, а то значи надлежна министарства и неке владине агенције, па и комора, нису у том смеру мрднули прстом. Напротив. Допустили су, некима, а потом свима забранили извоз.

Можда, после свега, хлеб и није тако скуп.