Три метка која су зауставила сан о трајном миру

Венеција, Лидо – У исцрпљујућој трци за освајање „Златног лава” 72. Венецијанског фестивала тренутно стање је следеће. На критичарској листи још увек доминантно води филм „Франкофонија” руског редитеља Александра Сокурова. Пријатно изненађење је и то што је овај елегично-филозофски, документарно-играно-експериментални филм као велика посвета цивилизацијским тековинама, али и контроверзама Европе, на првом месту и по гласовима публике.

Критичари и публика су у апсолутном сагласју и око места број два. Заузео га је филм „Рабин, последњи дан” старог венецијанског знанца – израелског редитеља Амоса Гитаија. Ово сагласје има великог оправдања. Реч је о моћном и провокативном политичком трилеру. О истинитој причи о убиству израелског премијера, нобеловца Јицака Рабина (4. новембра 1995), који је био и остао симбол искрене воље за трајним миром на Блиском истоку. О Рабиновим љутим политичким противницима, десничарима који су креирали атмосферу у којој је Јигал Амир, двадесетпетогодишњи атентатор, ортодоксни Јеврејин екстремиста, био само „продужена рука”. О истрази убиства који је спроводила Шамгарова комисија под вођством Меира Шамгара, председника израелског Врховног суда, током које је на светлост дана изашла сва проблематичност друштва дефинисаног бројним верским, идеолошким и културолошким тензијама, од којих већина још увек постоји. Последице Рабиновог убиства и те како се осећају и данас, 20 година од тог трагичног догађаја када су три метка, у једној ноћи (после рабиновог политичког говора на централном тргу у Тел Авиву), распршила дуго сањани сан о трајном миру.

По томе како је конципиран – изношење свих детаља и утврђених чињеница током истраге Шагмарове комисије, уз обилато коришћење аутентичних снимака међу којима је и снажан „антирабиновски” говор мржње тада двадесет година млађег Бенјамина Нетанијахуа, актуелног израелског премијера... – Гитаијев филм говори колико о прошлости толико и о садашњости Израела и представља снажан допринос обележавању двадесетогодишњице од трагичне погибије Јицака Рабина. По редитељском поступку, ово је још једно од веома успелих дела у којима се замагљује граница између фикцијског и нефикцијског, играног и документарног филма. И зато је „Рабин, последњи дан” додатно примамљив.

Рејф Фајнс као хиперактивни музички продуцент у филму „Велики пљусак” Луке Гуадањина

 Јасно је да је Амос Гитаи додатно био мотивисан да сецира политичку климу и деловање појединаца и група, што је све заједно довело до убиства Рабина, као и то како су током последње две деценије изгледи за мир између Израела и Палестине и изгледи за нормалан (су)живот потпуно нестали. За њега је, како је то на Лиду изјавио, филм „Рабин” и дубоко личан. „Одлучио сам се за њега не само као редитељ, већ и као израелски држављанин. Мислим да је ово глас из сећања који треба да се чује”, каже Гитаи изражавајући и забринутост због „растућег утицаја насилничког јеврејског верског подземља на секуларно израелско друштво, то је болест која може да уништи демократску идеју да је Израел основан као политички, а не верски подухват, после дуге историје патње јеврејског народа”.

 У разговору за „Политику”, током којег је констатовано да ће филм у Израелу изазвати жустре дебате, а говорећи о сопственом виђењу значаја политичке фигуре Јицака Рабина, Амос Гитаи, између осталог, каже: „Био је харизматична личност, са јединственим приступом који се да свести на једноставност, интегритет и директан разговор. Био је наизглед миран и скроман политичар који је понудио алтернативну политичку тезу да доношење мира значи признање да и ’други’ постоји и да мир не може бити унилатералан. У томе је суштинска разлика између Рабиновог мировног пројекта и тренутног стања у Израелу, у којем се све заснива на страховитој борби за власт.”

Живот није рокенрол

 И италијански маестро, сценариста и редитељ Марко Белокио, познат по свом бунтовништу спрам религиозних институција и политичком субверзионизму, у свом новом филму „Крв моје крви” нуди рефлексије на сопствено одрастање, живот и стварање у католичком свету. У свету у којем је хипокризија – оних који се из жеље за стицањем моћи само претварају да су верници – често доминира над часном посветом живота солидарности и бригом за друге. Сместивши радњу филма у градић свог детињства – Бобио на северу Италије, Белокио кроз два историјска периода (почетак 16. века, доба инквизиције и данашњицу) и кроз глумачко учешће сина Пјера Ђорђа, ћерке Елене и брата Алберта, твори комплексну причу о историјском и породичном наслеђу које може да угуши љубав и страст и веру у суштинске вредности...

Његов млађи колега, италијански редитељ Лука Гуадањини, прилично храбро се одлучио за још један римејк филма „Базен” Жака Дераја (са Роми Шнајдер и Аленом Делоном), учинивши то кроз неку врсту енергичног омажа рокенрол свету с краја двадесетог века. Свету љубави, лепоте, жеље, страсти, секса и сексуалности, музике, опасности, какав више не постоји. Своја четири актера у „Великом пљуску” (A bigger splash), откупила га је кућа Мегаком за приказивање у Србији, чије ликове тумаче Тилда Свинтон (рок легенда Маријен Лејн), Матијас Шеонерест (њен партнер Пол), Рејф Фајнс (хиперактивни музички продуцент и бивши Маријенин љубавник) и Дакота Џонсон (продуцентова ћерка са понашањем праве Лолите), Гуадањино је сместио на острво Пантелерија, ближе Тунису него Италији. Отуда се у том елитном, декадентном и интимним драмама набијеном богатунском музичком свету појављују и избеглице са севера Африке, што филму „Велики пљусак” даје на актуелности и на неочекиван начин га удаљава од филмског узора, Дерајевог оригинала...

Сав у бело „обојен”, престилизовани футуристички филм „Једнаки” америчког редитеља Дрејка Доремуса (са Кристен Стјуард), није оставио великог трага мада му не спорим естетске вредности. Слично је и са филмом „У потрази за Грејс” Аустралијанке Сју Брукс, у којој ауторка један догађај разматра из неколико различитих углова својих актера, па и са филмом „Бескрајна река” јужноафричког аутора Оливера Хермамуса.