Кратки излет до Лондона

После великог успеха на фестивалу у Венецији, где сам награђен „Златним лавом” као најбољи глумац фестивала, крећем у Лондон на позив тада највећих продуцената, браће Хиким. Док ме Мира спрема превијам шестомесечног Гагу, а мелодија „Мали цвет” велике Едит Пјаф гали нам душу. Љубим га а он гуче ли гуче. Кренусмо „бубом” ка Сурчину да не окаснимо. Обома растанак није мио. Гледамо се а не одвајамо очи једно од другог. Други позив за лет се огласи. „Беко”, тако смо се од миља ословљавали. „Чувај се”– кажем. „И ти нама. Јављаћу вам се сваке вечери”. Пољубисмо се. Помазих по косици Гагу који је безбрижно спавао. Трећи позив ме прену. Купујем сву штампу. Ко би рекао да сам се осмелио да кренем у бели свет? – пребирам по глави. Будало једна. Не знаш ни да бекнеш енглески. Зашто правиш од готовог вересију? Да ли ћеш имати упорности и воље да савладаш за кратко време све замке енглеског језика? У гимназији смо у то време учили само руски, језик земље са којом смо раме уз раме дочекали победу над фашизмом.

Питам се: Чему ово путовање када не видим себе у узбурканом, раскошном мору Енглеске?! А у Југи ми је кренуло како нисам очекивао. Све ми је потаман. Захваљујући глумачким успесима добисмо и стан. Овај пут је одлучила моја младалачка знатижеља, луда глава, иако знам да никада не бих могао да живим под туђим репом. Свестан сам да је понуда примамљива за лакоме, наивне, авантуристе.

Пријатан лет Јатовом „каравелом” над Европом. Све чари Лондона на длану. Дочекује ме преводилац колима. Са њим је и Џин Дајмон, кастинг директор коју сам упознао у Венецији. Срдачан сусрет на какве сам већ навикао последњих неколико година обилазећи филмске фестивале. Успут сазнајем да су ме сместили у „Сохоу” у самом центру, у старом, раскошном хотелу Лондона. Нисам знао која соба чему служи. Умал се не изгубих! Испод врата дочекују ме бесплатне картице Елефанта, Плеј боја и Спортин клуба. Питам се чему све ово. Све имам а не знам шта ћу с тим. То слободно поподне базам „Сохоом”. Успут наиђох на чаробан џез трио. Седох на тротоар. Испружих своје дуге ноге. Ухвати ме нека сета. Дивим се њиховом дару. Кад се сетим својих, срце ми је пуно. Аплауз. Убацих им пет фунти. Махнуше ми руком. Базајући, присетих се првих дана на факултету у Београду 1956. када сам уз сендвич са треће галерије гледао чаробне представе Олдвика – „Хамлета” и „Титус Андрокинуса” са Вивијен Ли и Лоренсом Оливијеом. Фасцинантне представе.

Изморен, вечерао сам у соби и раније легао. Нисам прескочио а да се не јавим кући: „Мики, пупац. Добро је што сам дошао. Кајао би се да нисам. Веруј ми, Беко, није велики свет за мене, за нас, нашег Гагу. Моја земљица, моја судбиница. Уз тебе, Мики, стекао сам оно што сам тражио”. „Не трућај, молим те. Вратићеш се поносан. Ниси ти за живот у неизвесном свету”. Сутрадан пред ручак, сусрећем се са продуцентима Робертом и Рејмондом Хакимом и Лејди Дајмонд у њиховим раскошним одајама. Помно их слушам. Пред њима је већ спреман папир. Предлажу да потпишем уговор. Ређају се предлози: да већ те јесени играм мању ролу Јесењина у филму њихове продукције са великом Ванесом Редгрејв на хрватском мору, да интензивно учим енглески језик шест месеци, да ће сносити све трошкове боравка, да ћу имати месечну апанажу од 3.000 фунти, под условом да ми у Лондону не борави супруга са дететом, да уговор потпишем на пет година, да после шест месеци гарантују две велике улоге у њиховој годишњој продукцији, да ће ми плаћати сваког месеца карте за Београд и назад… Уплашио сам се свих њихових услова. Умусио се, замислио, гледам преда се. Нагло подигох главу, затражио сам да о свему размислим и поразговарам са супругом а одговор ће добити за двадесет и четири сата.

Ручак је био за богове. Њихова енглеска љубазност задивљује. Јурим ка хотелу. Јављам се Мири: „Ови нису нормални”. Издиктирах јој све што траже од мене. „А шта ти, Беко, мислиш? Како се теби све то чини?” „Мислим да иду у вражју матер. Није то за мене. Они мисле да малте не почнем каријеру испочетка. Па јесу ли они нормални?! Скратићу, Мики, боравак, сигурно! Идем да се опустим и потрошим неколико стотина фунти које сам добио као џепарац, да вам направим изненађење”.

Сутрадан сам обишао најексклузивније продавнице, накуповао Мири, Гаги, Мириној мајци, мојима и себи све што има шмек Лондона. Ту ноћ одлучио сам да сусрет с продуцентима буде кратак. Стигао сам у заказано време до бироа Џин Дајмон. Отворила је флашу вина, насула, дигла чашу и уз осмех рекла: „Нека нам је на срећу”. Љубазно пописмо по гутљај вина. Не либећи се, захвалио сам на понуди и одбио било какав даљи разговор. Била је у шоку, а мени је би жао. Да сачувам своје достојанство рекао сам јој да ме за који дан чека велика улога у филму „Битка на Неретви” Вељка Булајића. Љубазно сам јој захвалио на свему, рекао да поздрави браћу Хаким, предао букет белих орхидеја и поносно напустио њихову цењену земљу. У њој нисам нашао свет сигурности и будућност за своју каријеру. Јатова „каравела” вратила ме мом прибежишту. Мојој породици, мојој љубави.