Чаролија у Херцег Новом

Путовање возом, завршено са неколико сати закашњења и јаким шкрипањем металних шина које као да рију у глави, било је почетак десетодневне чаролије, оне после које се све чини поново могућим, решивим и... лепим. Но, како наше одредиште није било на путањи којом се воз кретао, морали смо негде изаћи и "улећет" у први аутобус који је до Херцег Новог возио. И, доиста, укрцали смо се у препун аутобус, "платили" карту за стајање и покушали да се смиримо и објаснимо себи како су грешке увек могуће. Чак и онима који раде. Понека псовка би излетела, обострано, вероватно због високе температуре и мокрих сандала на којима је стајао точкић кофера. Да, ни за њега није било места у пртљажнику.

Елем, стигосмо на прву станицу када се прође Бијела и уђе у Зеленику. Доскора мислих да ћу летовати у Херцег Новом, но објаснише да је то, рекло би се, његово предграђе. Кућа ушушкана у двориште, из ког се једва види, била је и више него ужитак после дугог путовања. Тутњава на оближњој магистрали и вриска одушевљених купача нису се чуле. А биле су и неважне. Сан након укусних ћевапа и шопске салате код једног симпатичног мештанина био је неминован, а после је све већ било лакше.

Домаћини куће показали су нам најближу плажу "Змијицу", малу и камениту, чији смо гости били свакодневно и са којом смо се, некако, били сродили. Изнајмљивање сунцобрана постало је ритуал, а и погледи младића који су их окретали ка сунцу чинили су се добронамерним и љупким. Ваљда су и они били навикли да нас виђају свакодневно и понекад чују покоји јаук због убода јежа којих је било много.

Ипак, најлепше је пливати. Каква год да је вода, прелепо је замахивати рукама и крчити себи пут, умаћи пред таласом и осмехивати се док поглед зазире од пучине, истовремено дивећи јој се. То као да схвате они који понекад прекораче конопац где је крај зоне. Не чине то предуго. Тек толико да буду сигурни да не могу дотаћи дно.

Новљанске вечери су посебне, као ваљда и све у приморју. Чак и онда када ишчили звук мора, подразумева се његова близина. А град тада одјекује. Одјекује неком ужурбаношћу и комешањем. Сви негде журе, сви се са некима састају и налазе и тешко је уловити миран поглед макар и једног пролазника.

У приметној замишљености и опијености најлакше је потрошити новац. Стотине малих продавница и њихових продаваца лако нас убеде да нам је баш то њихово потребно и да управо оно недостаје нашој колекцији мајица, сандала или накита. Небитно што сличне ствари код куће испадају из кофера, ово се чини преко потребним. Један, два или осам евра, потпуно је свеједно све док се могу наћи у новчанику. За понеки безвредан сувенир, магнет за фрижидер са натписом "Монтенегро" или ташницу око струка увек се нађе ситнина. Иако би требало размишљати о повратку кући, али не пре него што се попије неки хладан сок или поједе нека укусна палачинка.

Некада би се могло појести и више, поготово када је келнер неспретан у објашњењу њене величине. Упитали смо колике су палачинке, да бисмо били реални у количини, а он нам уз неки преки поглед одговори да су солидне, одмахујући рукама и сугеришући да свако од нас не може појести више од једне. Послушали смо га – и покајали се. Палачинка је била мала, премала. Толика да нам замасти брк и натера нас да наручимо још.

Ипак, учинило се да нема разлога за то, јер бисмо таквих могли појести десетак и тиме још више "наљутити" келнера који је помало беснео на "рају" која се сјатила на његово радно место. А мислио је да ће вече бити мирно и са мање гужве, кад оно...

Него, у сећању остадоше речи које смо чули од симпатичног певача групе Со Саби који је у једној богатој башти на обали са бендом свирао... "људи, само да се волимо, то је најважније". Можда је и био у праву.