Čarolija u Herceg Novom

Putovanje vozom, završeno sa nekoliko sati zakašnjenja i jakim škripanjem metalnih šina koje kao da riju u glavi, bilo je početak desetodnevne čarolije, one posle koje se sve čini ponovo mogućim, rešivim i... lepim. No, kako naše odredište nije bilo na putanji kojom se voz kretao, morali smo negde izaći i "ulećet" u prvi autobus koji je do Herceg Novog vozio. I, doista, ukrcali smo se u prepun autobus, "platili" kartu za stajanje i pokušali da se smirimo i objasnimo sebi kako su greške uvek moguće. Čak i onima koji rade. Poneka psovka bi izletela, obostrano, verovatno zbog visoke temperature i mokrih sandala na kojima je stajao točkić kofera. Da, ni za njega nije bilo mesta u prtljažniku.

Elem, stigosmo na prvu stanicu kada se prođe Bijela i uđe u Zeleniku. Doskora mislih da ću letovati u Herceg Novom, no objasniše da je to, reklo bi se, njegovo predgrađe. Kuća ušuškana u dvorište, iz kog se jedva vidi, bila je i više nego užitak posle dugog putovanja. Tutnjava na obližnjoj magistrali i vriska oduševljenih kupača nisu se čule. A bile su i nevažne. San nakon ukusnih ćevapa i šopske salate kod jednog simpatičnog meštanina bio je neminovan, a posle je sve već bilo lakše.

Domaćini kuće pokazali su nam najbližu plažu "Zmijicu", malu i kamenitu, čiji smo gosti bili svakodnevno i sa kojom smo se, nekako, bili srodili. Iznajmljivanje suncobrana postalo je ritual, a i pogledi mladića koji su ih okretali ka suncu činili su se dobronamernim i ljupkim. Valjda su i oni bili navikli da nas viđaju svakodnevno i ponekad čuju pokoji jauk zbog uboda ježa kojih je bilo mnogo.

Ipak, najlepše je plivati. Kakva god da je voda, prelepo je zamahivati rukama i krčiti sebi put, umaći pred talasom i osmehivati se dok pogled zazire od pučine, istovremeno diveći joj se. To kao da shvate oni koji ponekad prekorače konopac gde je kraj zone. Ne čine to predugo. Tek toliko da budu sigurni da ne mogu dotaći dno.

Novljanske večeri su posebne, kao valjda i sve u primorju. Čak i onda kada iščili zvuk mora, podrazumeva se njegova blizina. A grad tada odjekuje. Odjekuje nekom užurbanošću i komešanjem. Svi negde žure, svi se sa nekima sastaju i nalaze i teško je uloviti miran pogled makar i jednog prolaznika.

U primetnoj zamišljenosti i opijenosti najlakše je potrošiti novac. Stotine malih prodavnica i njihovih prodavaca lako nas ubede da nam je baš to njihovo potrebno i da upravo ono nedostaje našoj kolekciji majica, sandala ili nakita. Nebitno što slične stvari kod kuće ispadaju iz kofera, ovo se čini preko potrebnim. Jedan, dva ili osam evra, potpuno je svejedno sve dok se mogu naći u novčaniku. Za poneki bezvredan suvenir, magnet za frižider sa natpisom "Montenegro" ili tašnicu oko struka uvek se nađe sitnina. Iako bi trebalo razmišljati o povratku kući, ali ne pre nego što se popije neki hladan sok ili pojede neka ukusna palačinka.

Nekada bi se moglo pojesti i više, pogotovo kada je kelner nespretan u objašnjenju njene veličine. Upitali smo kolike su palačinke, da bismo bili realni u količini, a on nam uz neki preki pogled odgovori da su solidne, odmahujući rukama i sugerišući da svako od nas ne može pojesti više od jedne. Poslušali smo ga – i pokajali se. Palačinka je bila mala, premala. Tolika da nam zamasti brk i natera nas da naručimo još.

Ipak, učinilo se da nema razloga za to, jer bismo takvih mogli pojesti desetak i time još više "naljutiti" kelnera koji je pomalo besneo na "raju" koja se sjatila na njegovo radno mesto. A mislio je da će veče biti mirno i sa manje gužve, kad ono...

Nego, u sećanju ostadoše reči koje smo čuli od simpatičnog pevača grupe So Sabi koji je u jednoj bogatoj bašti na obali sa bendom svirao... "ljudi, samo da se volimo, to je najvažnije". Možda je i bio u pravu.