Стигао сам у Београд као руски држављанин

Сетио сам се 12. априла 1992. године. Тог раног јутра, неко је упорно звонио на вратима мог изнајмљеног стана у Сарајеву, у коме сам тада живео. Ненаспаван, пошто сам целу ноћ ослушкивао вику по улицама, спорадичну пуцњаву и шкрипу аутомобила, невољно сам отворио врата испред којих је стајала Олга Иванова, Рускиња, виолинисткиња, која је после пада Берлинског зида са неколицином руских уметника, музичара, балетских играча, балерина, дошла у Сарајево, у Народно позориште.

Олга ме је запрепашћено погледала и узвикнула: „Па ти си још у пижами! Ти си с ума сишао! Хоћеш ли да због тебе закаснимо на авион?” Наиме, претходног дана смо се договорили да ћу поћи с њом и групом руских уметника у Београд, пошто је руска амбасада обезбедила специјални лет за њих. То је био једини безбедан начин да изађем из Сарајева, у коме је већ почео грађански рат. Олга ме је пожуривала док сам ја паковао торбу и покушавао да нађем изговор да, онако бунован, не идем... и да она крене без мене. Повишеним тоном ми је заповедила: „Полази!”

Стигао сам у Београд као руски држављанин, без пасоша, али са руском виолином под мишком.

Пише: Небојша Кундачина
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ