Превратничка улога „Хазарског речника”

Нови Сад – На предлог Мира Вуксановића, дописног члана САНУ, Огранак САНУ у Новом Саду одлучио је да током пет година организује пет тематских скупова. Прошле године, одржан је научни скуп: „Српска поезија данас”, а ове: „Српска проза данас”. У раду округлог стола учествовали су: Миро Вуксановић, Марко Недић, Радивоје Микић, Јован Делић, Петар Пијановић и Александар Јерков.

Стеван Пилиповић председник Огранка САНУ у Новом Саду, рекао је да је замисао овог петогодишњег пројекта  потврда и брига најодговорнијих за српску реч, за књижевност и језик српског народа смештеног у разним деловима бивше нам земље,  и шире, свих оних у свету који српском народу припадају.

Основна намера пројекта, објашњава Миро Вуксановић, јесте да се дефинише савремени српски књижевни корпус. То значи да се добије кратак, али што обухватнији приказ савременог књижевног стварања на српском језику, у свим жанровима (поезија, проза, есеј, критика, драма, литература за децу), у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Хрватској, Румунији, Мађарској и другим земљама.

Говорећи о поетичком плурализму као једној од трајнијих особина српске књижевности, Радивоје Микић приметио је да нису тако ретки случајеви  да кад се набрајају наши најбољи савремени прозни писци, уз неизбежне Андрића и Црњанског, уследе још два или три имена (рецимо Пекић, Киш, Албахари), док се, из ових или оних разлога, изгубе Владан Десница, Михаило Лалић, Меша Селимовић, Антоније Исаковић, Миодраг Булатовић, да о, примера ради, Бошку Петровићу, Александру Тишми, Павлу Угринову и Слободану Џунићу, или Воји Чолановићу, Светлани Велмар Јанковић, Добрилу Ненадићу, Видосаву Стевановићу, Милисаву Савићу или Мирославу Јосићу Вишњићу, Милици Мићић Димовској и не говоримо. Исто тако, каже Микић, да ли је природно да кад се набрајају нешто млађи писци, узАлбахарија, Петковића, Басару, Петриновића, Горана Петровића, и не помену Радослав Братић и Јован Радуловић? Да ли је ту реч о обичном превиду, непознавању или свесном прећуткивању? Морамо бити, верујем, сасвим отворени – поглед на књижевност се опет идеологизовао.

Које су то кључне особине, запитао је Јован Делић, столећа иза нас. То су светски ратови, логори, фашизам, комунистичке револуције, двоструко стварање и двоструко разарање Југославије, као директна последица друштвених збивања, неслућени техничко-технолошки напредак, атомска бомбардовања, велика миграциона кретања... Сирија се прво догодила Србима. Српска књижевност и српски духовни простор драматично се сужавају. Југословенска књижевна заједница је разорена.

Петар Пијановић се бавио модерношћу у савременој српској прози. Модерно се обично разумева у опозицији према ономе што је традиционално и класично. За разлику од онога што је у књижевности већ познато и овештало, модерно и модерност указују на садржаје и форме онога што није довољно познато нити истрошено.

У међуратном добу, Станислав Винавер писао је како је „равнотежа поремећена” и у збиљском свету и у књижевном тексту. Други рат био је знак како је свет за неко време нестајао у амбису историје, па се у историју опет враћао. Недуго иза Другог светског рата, модерност је кроз поетике оспоравања поново налазила своје писце. Један од њих је био Миодраг Булатовић који се 1955. појавио превратничком збирком „Ђаволи долазе”. Више од Пекића, Киша и Булатовића српску савремену прозу иновирао је Милорад Павић „Хазарским речником” (1984). Могући подстицај дао му је Киш текстом у којем за свој идеал узима књигу која би се, осим као књига, могла читати и као енциклопедија. Када је реч о осавремењивању приповедачког поступка у савременој српској прози, сасвим особено место има Радован Бели Марковић.

О српској књижевности данас, сматра Александар Јерков, потребно је говорити и то са великом озбиљношћу, па чак и са забринутошћу. Више од 150 година имали смо велику новију књижевност, као што је велика била и средњовековна и усмена књижевност, а и књижевност приморја, која, нажалост, више није наше онако како је требало да буде. Ипак, нико нам не може гарантовати да ћемо тако велико стваралаштво имати и убудуће. Оно што се дешава у књижевној култури – политизација мање, а популаризација више, прети да укине овај низ великих дела који је обележио нашу прошлост.

У поруци који је скупу упутио Радован Бели Марковић каже се: „С отвореним нестрпљењем чекају се овакви скупови, пошто књижевност овог доба има право да промишља себе, а и да својим начином „ућуткује“ оне који потиру књижевну реч у свести свог народа...“, а у поруци Милисава Савића стоји: „Српска проза све више постаје коментар. Есејистички дискурс преовлађује над приповедачким. Професорска књижевност потиснула је бандитску“.

Наредних година биће организована још три округла стола: „Српска књижевна критика и есејистика данас” (2016), „Српска драмска књижевност данас” (2017) и „Српска књижевност за децу данас” (2018).