Купити куцу или не

Колико родитеља је изненађено гледало у своје дете док изговара ту реченицу: „Хоћу куцу!”, а готово сви су је чули бар једном у животу. Добро, можда мацу, хрчка, папагаја, корњачу, зеца… Неки малишани, понети маштом или храброшћу, затраже коња, јагње, па чак и лавића, зебру или крокодила. И то сасвим озбиљно, озареног лица пуног ишчекивања.

На бавећи се, у први мах, избором животиње, право питање јесте да ли удовољити детету и набавити му кућног љубимца чак и кад се вишечлана породица тиска на мало квадрата (изнајмљеног) стамбеног простора, или једва финансијски саставља крај с крајем, или има на бризи остареле и болесне родитеље? Зна се, наиме, да упркос заклињању малишана да ће они водити бригу о љубимцу, у ствари су родитељи ти који га хране, купају, шетају, одводе ветеринару, чисте за њим…

Наредна брига је како ће кућни љубимац утицати на хигијену и здравље укућана? Шта је са алергијама, паразитима, бувама и могућим повредама – уједима, огреботинама, убодима?

Више „за” него „против”

Ове и друге аргументе „против” никако не би требало занемарити, кажу психолози, али они „за” ипак претежу. Јер, старање о животињама веома повољно делује на људе. Смирује и усрећује одрасле, било да су напети, било усамљени, да желе некога с ким би сваки дан шетали по свежем ваздуху и кога би мазили ако су принуђени да већину времена проводе у кући. А деци развија осећај одговорности и бриге за друге, емпатију и саосећајност, свест о повезаности са природним окружењем, самопоуздање (јер успешно брину о некоме) и дисциплину. Уз то имају другара за игру, верног пријатеља кога доживљавају као сличног себи, стрпљиво и предано биће увек спремно да их „слуша”, чувара (понекад само од ружних снова), утеху у тренуцима туге, смирење кад их савладају узнемиреност или страх и занимацију кад им је досадно.

– Нема правила који је узраст најбољи да дете добије кућног љубимца, нити савета каквог да набавите свом малишану. У принципу, сматра се да је десетогодишњак довољно зрео да се одговорно понаша према животињи, да уме (и жели) самостално да брине о већини његових потреба. Али, уз веће ангажовање родитеља и других чланова породице, и млађе дете може да постепено преузима обавезе око свог љубимца – каже Мирјана Цимеша Вуксановић, психолог и психотерапеут из Београда.

Иако управо најмлађи члан породице може бити тај на чије упорно мољакање је куче, маче или друга животиња доведена, родитељи су ти који ће морати да му покажу како да брине о љубимцу, и што је дете млађе, то ће они више објашњавати и ангажовати се. Временом, дете ће научити да већину тих послова обавља само, а бринући за друго биће, умеће боље да брине и о себи. Одрастајући с љубимцем, дете се учи и послушности. На пример, тренирајући свог пса како да слуша, и само уопштено схвата шта је дисциплина, и на тај начин се боље развија.

Другар у игри, учењу и сазревању

Прваци ће, показују истраживања, често радије читати, рецитовати и понављати школско градиво свом љубимцу него некој одраслој особи, која ће га стално исправљати. Чак и кад их мрзи да прекидају компјутерске игрице, млађи тинејџери ће пристати да то учине да би се са својим псом истрчали по парку, док би родитељима који их терају напоље „да проветре главу” само одбрусили да их оставе на миру.

Друга научна истраживања су потврдила да се деци која одрастају уз љубимце ређе јављају алергије и астма, јер уз њих јачају имунолошки систем.

– Уз кућног љубимца дете сазнаје важне лекције о животним процесима: одрастању, сазревању, репродукцији, рођењу, болестима и умирању. Нестанак драге животиње је често први сусрет малишана са овом врстом губитка, која их припрема за ситуацију у којој ће остати без неке драге и блиске особе. Није необично, ни лоше, да дете добије кућног љубимца као неку врсту надокнаде за проживљено стресно искуство, на пример смрт у породици, пресељење, развод родитеља, болест… –  наводи психолог.

Често су пас, мачка или други кућни љубимац помоћ да се дете социјализује, да упознаје своје вршњаке и буде прихваћено у новој средини, објашњава наша саговорница.
Најзад, кућни љубимац често остаје једна од важних карика које повезују чланове једне породице и кад деца одрасту. Родитељи, браћа и сестре који иначе не би нашли времена (а понекад ни мотивације) да се виђају, чине то док шетају пса…

Савети ветеринара

Ветеринари са искуством у животињској психологији, ипак, саветују известан опрез и са кућним љубимцима. Бебу која пузи не би требало остављати саму са псом, јер би неки ненамеран ударац или притисак могли да наљуте животињу. Никада не треба хранити дете близу пса, нити дозвољавати детету да трчкара око чиније у којој је храна за пса. Уколико је пас већ био у кући, пре доласка бебе на свет препоручљиво је неколико њених ношених стварчица оставити крај њега, да се навикне на бебин мирис. Када се упознају и детенце мало порасте, могу се слободно играти, али увек под надзором одраслих, барем док дете не напуни три године, препоручује Николета Новак, специјалиста ветерине.

Беба ће око четвртог месеца почети да примећује животињу и од тада ће јој игра са кућним љубимцем помагати да развија вид, координацију и моторику. Многе бебе и пропузе тако што желе да дођу до кућног љубимца. Ипак, родитељи би морали да воде рачуна о хигијени и обавезно оперу детету руке после сваког контакта са животињом или играчкама које јој припадају.

Неке љубимце би требало избегавати ако дете има мање од пет година, саветује ветеринарка, јер могу бити носиоци салмонеле и других бактерија, попут гуштера, пилића, корњаче, змије, пачића...

Дете кућног љубимца често доживљава као неког врло сличног себи, и управо због таквог присног односа може доћи до нежељених ситуација. Малишан који још нема развијен осећај колико и на који начин може да повреди друго живо биће, у игри би нехотице могао да изазове грубљу реакцију животиње, и тако нехотице буде и сам повређен. Многи пси су у стању да дуго и трпељиво пуштају да их деца „гњаве”, али понекада и најтолерантнији изгуби стрпљење, примећује Николета Новак из ветеринарске клинике.
Наравно, родитељи су први узор детету како да се односе према животињама: ако су они, рецимо, груби према кућом псу, користе различите насилне методе у његовом васпитању, и дете ће се тако понашати. Међутим, пас се одраслој особи повинује и трпи, али ако дете пожели да му уради исто оно што и одрасла особа, а то је за пса непријатно, супротставиће се детету као слабијем, режањем или чак и уједом.

Родитељ који бежи пред непознатим псом на улици, млати рукама, покушава да шутне пса, такође је лош пример, јер овакво понашање не само да не одвраћа пса од напада, већ га напротив, привлачи и раздражује. Ако и  дете, као мање и слабије, овако поступи, може озбиљније да страда.

Деци би требало објаснити, истиче ветеринарка, да пси не воле да буду грљени и љубљени, да њима то није начин исказивања љубави, већ је боље да родитељ покаже детету како да пса чешка и мази по леђима или стомаку, што овоме прија. Псе не би требало ни зачикавати, нити их (никако!) дирати док једу, пију воду, спавају или нешто или неког чувају.

Кућни љубимци оплемењују дечје одрастање и сазревање и имају велику улогу у развоју савесне и одговорне особе, и због тога би родитељи требало не само да удовоље свом потомку и набаве му животињу коју жели, већ и да га припреме и обуче како да поступа са њом. У обострану корист.

-----------------------------------------------------------------------

КОРИСНО ЈЕ ЗНАТИ...

Удрвени се и заледи поглед

Ако кућни пас постане превише разигран или раздражен, или се дете суочи са непознатим кучетом, требало би у том тренутку да „постане дрво”: да стане мирно, спусти руке поред тела и гледа у земљу. Ова лекција није лака за савладавање, јер нарочито у присуству непознате животиње и одрасле особе и деца инстинктивно дижу руке, млате њима и гледају директно у пса. Али вежбом и стрпљењем дете ће научити да се „удрвени”.