Жене у јавном сектору дискриминисане

Да ли ће жене које су запослене у јавном сектору са навршених 60 година и шест месеци морати да оду у старосну пензију по слову закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору? Овај закон, који почиње да се примењује 12. октобра, у члану 20 прописује да „запосленом у јавном сектору престаје радни однос када наврши године живота и стаж осигурања који су прописани законом за одлазак у старосну пензију”. Изузетак од овог правила може да представља споразум о наставку радног односа и дужини његовог трајања. Ако овај закон заиста почне да се примењује, онда ће само жене које раде у јавном сектору одлазити у пензију са 60 година и шест месеци, а све остале касније.

Забринуте за будућност свог радног места, нашем листу обратиле су се жене запослене у просвети, здравству, судству и државној управи, које су оцениле да се новим законом о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору на најгрубљи начин врши родна дискриминација жена у односу на мушкарце. Оне истичу да члан 20 овог закона значи да жена са навршених 60 година и шест месеци безусловно мора да оде у пензију. Мушкарцима је, додају ове жене, омогућено да без било каквих законских препрека могу да раде до 65. године живота.

„Покушај Кори Удовички и њеног министарства да релативизује и негира родну дискриминацију лицемеран је и безобразан, јер су само жене те које се терају да оду раније у пензију”, истичу читатељке које су нам се обратиле за помоћ.   

У кабинету потпредседника владе и министра државне управе и локалне самоуправе Кори Удовички истичу да се у јавној управи укидају радна места, а не врши родна дискриминација.

„Ако постоји потреба за радним местом, онда ће послодавац и запослени направити споразум о наставку радног односа и његовом трајању. То у преводу значи да ће директор школе, болнице или поште, ако постоји потреба за учитељицом, лекарком или поштанском службеницом, са њима направити уговор о наставку радног односа. Ако не постоји потреба за њиховим радним местом, оне ће добити отказ”, објашњавају у Министарству државне управе и локалне самоуправе.

У овом министарству подсећају да Закон о пензијском и инвалидском осигурању предвиђа да је услов за пензију мушкарца – 65 година живота и 15 година радног стажа, а жене – 60 година и шест месеци.

„Самим тим, у нашем закону о начину утврђивања максималног броја запослених одредили смо да жене које испуњавају услове из Закона о пензијском и инвалидском осигурању, а то је 60 година и шест месеци, могу да оду у пензију. Осим тога, закон у свом члану 20 јасно дефинише могућност споразумевања између послодавца и запосленог о наставку радног односа и дужини његовог трајања, ако је то неопходно у циљу обезбеђивања стручног и континуираног обављања неопходних функција организационог облика. Тај закон ће се примењивати у року од 60 дана од дана ступања на снагу, што значи од 12. октобра”, кажу у Министарству за државну управу и локалну самоуправу.

И док је министар просвете Срђан Вербић жене из свог „сектора” на неки начин заштитио јер је директорима школа послао упутство да се учитељице и наставнице које су оствариле услов за пензију не пензионишу током школске године, стиче се утисак да се Министарство државне управе и локалне самоуправе понаша као Понтије Пилат и одговорност за отказе пребацује на послодавца.

Добри познаваоци родно сензитивног законодавства објашњавају да по Закону о пензијско-инвалидском осигурању жена има право, али не и обавезу да оде у пензију са 60 година и шест месеци. Закон о раду дозвољава женама могућност да оду у пензију са толико година ако то желе и прописује обавезан одлазак у пензију са 65 година. Међутим, Закон о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору, иако не експлицитно, вешто ускраћује право женама да бирају и каже да морају да оду у пензију када су оствариле старосни услов за пензију, а то је 60 година и шест месеци. Будући да ће се овај закон примењивати до 2018. године, то теоретски значи да ће све жене које су испуниле старосни услов за пензију у наредне три године стрепити за будућност свог радног места. 

Због свега тога, поставља се логично питање: ако су Закон о раду и Закон о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору у колизији, који се од њих примењује? 

Др Зорица Мршевић са Института друштвених наука истиче да у праву важи правило да се примењује касније донесен закон, а то је Закон о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору. Међутим, наша саговорница истиче да општији закон, а то је Закон о раду, има предност над посебним законима, што у преводу значи да жене одлазе у пензију онда када је то прописано Законом о раду, а то подразумева 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања.

„Другим речима, закони нису у колизији, али запослене жене јесу у дилеми који ће закон јавна управа да примењује. Ја мислим да би повереница за заштиту равноправности морала да подсети Министарство за државну управу и локалну самоуправу шта пише у Закону о раду, а да не говоримо о томе да је онај који је писао Закон о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору претходно морао да прочита Закон о раду у коме лепо пише са колико година се одлази у пензију”, истиче др Мршевић.

У канцеларији поверенице за заштиту равноправности рекли су нам да је и на њихову адресу стигло неколико притужби жена на Закон о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору и да се све оне налазе у поступку решавања. Сви подносиоци притужби биће обавештени о исходу овог поступка.