Спремни смо да се суочимо са искуством рата

49. БИТЕФ 

Драго ми је што ћу први пут имати прилику да заиграм у родном Београду. Узбуђен сам и пресрећан што ћемо баш са овим комадом наступити на Битефу. Тема представе „Common ground“ није нимало лака и претпостављам да ће, евентуално, изазвати полемику и покренути дискусију, али сматрам да је за наш регион важно приступити теми рата у бившој Југославији на отворен начин. То је посебно важно сада када се Европа опет суочава са избегличком кризом – каже глумац Дејан Бућин, члан ансамбла представе „Common ground“, у режији Јаел Ронен и у продукцији Максим Горки театра из Берлина, која ће бити изведена вечерас у 20 часова као девета премијера овогодишњег 49. Битефа на сцени „Мира Траиловић“ Атељеа 212.

Дејан Бућин рођен је у Београду, а будући да му је отац дипломата, са две године одлази из земље. Већину живота провео је на немачком говорном подручју, а од најранијег детињства знао је да ће бити глумац. Тренутно живи и ради у Берлину као члан Берлинер енсембла, а публика га може видети и на сцени Максим Горки театра.

Представа „Common ground“ бави се Југославијом, земљом која више не постоји. Зашто је ова тема баш сада у фокусу немачког интересовања?

Редитељка Јаел Ронен пре неколико година славила је велике успехе са представом „Third generation“. У питању је пројекат који је окупио глумце из Израела, Палестине, Немачке, тематски везан за прошлост, конфликте, предрасуде и односе тих земаља. По узору на ту представу настала је идеја за „Common ground“. Рат у Југославији се дешавао у срцу Европе и ефекти истог су дуго били видни и присутни, па и до
дан-данас јесу. Позабавити се том тематиком и обрадити је деловало је као веома изазован и интересантан подухват, посебно из непристрасне и неутралне перспективе редитељке. Без обзира на временску и географску близину југословенског конфликта Немачкој, „Common ground“ се показао као веома битан начин приближавања теме немачкој и интернационалној публици. Приче нас глумаца, који смо директно повезани са бившом Југославијом, успевају да, без обзира на лични приступ, подигну тему на универзални ниво.

Како новопечени Берлинци пореклом са ових простора доживљавају, коментаришу своју прошлост данас?

Постоје различити односи према прошлости. Неки од нас су се позабавили тиме, док је за друге то било табу. Суочити се са сопственом прошлошћу и сопственим идентитетом није нимало лако, поготово ако се проживи хорор рата. Неке тренутке и доживљаје је боље заборавити и избрисати. Осећања и сећања често остану сакривена негде дубоко у срцу и подсвести. Код нашег ансамбла очигледна је спремност и храброст за непријатан сусрет с тим потиснутим и то је такође видљиво у представи. Ипак, оно што често примећујем код млађе генерације из бивших република широм Немачке јесте да се избегавају политичке дискусије везане за рат.

У каквим односима, релацијама живе?

Упркос несугласицама око политичке позадине, разлозима и кривцима за рат и распад некадашње домовине, често национални идентитет зацртан у садашњим пасошима није важан. Постоји сигурно и даље доза осетљивости и уздржаности у неким односима. Но, сложност и кохезија наше екипе се показала као велики квалитет и ослонац пројекта.

Којим путем иде савремено немачко позориште?

Немачка, као једна од најпрогресивнијих позоришних земаља има велико интересовање за културу. То наравно потиче и из друштвеног и економског добростања земље. Поред мноштва државних позоришних институција, постоји и јака независна сцена која се финансира из различитих фондова. Ту се посебно виде веома модерни приступи и захвати. Генерални тренд је интердисциплинарна сценска уметност, која комбинује разне видове уметничког изражавања, од филма па до музике и плеса. Уз то се позориште тематски осврће на актуелне политичке и социјалне теме.

Колико познајете прилике и околности у којима делује српско позориште?
Сваки мој боравак у Београду покушавам да повежем са одласком у позориште и пропратим колико год је могуће дешавања на домаћим сценама. Пре неколико година имао сам прилику да играм са колегом Сергејем Трифуновићем на Сплитском летњем фестивалу, а недавно сам био у прилици да сарађујем са нашим већ интернационално афирмисаним младим редитељем Милошем Лолићем. У његовој представи „Маниа“, заснованој на Еурипидовим Баханткињама, такође у Максим Горки театру глуми и Александар Раденковић, кога ће београдска публика имати прилике да види на сцени заједно са мном на овогодишњем Битефу.

Б. Г. Требјешанин