Логораш или грађанин Калеа

ЗАПИС 
У априлу 1999. године, за време НАТО бомбардовања Србије, у Центру за културну деконтаминацију, који је смештен у Павиљону Вељковић у Бирчаниновој улици, изложена је велика инсталација Виде Јоцић, под насловом „Апел за мир”. Ту инсталацију, боље рећи ту скулпторску скупину, чини тридесет истоветних стојећих женских фигура, које су постављене у шест колона и пет редова. Те женске фигуре, које је извајала некадашња логорашица из Аушвица, на чијој је руци 1943. године истетовиран број 49865, стоје као на логорској прозивци. У исто време, оне би могле бити и хор Атениних свештеница из Орестије, или хор заробљених Тројанки. Тридесет танких десних руку савијено је у лактовима и положено на тридесет трбуха, док је тридесет левих руку спуштено низ тридесет тела. Тела су танка као да су пресована. Лобање без косе су дугуљасте и јајасте, јагодице испупчене, очи уске и косе, а танки и издужени носеви се спуштају до малих и стиснутих уста. Инсталацијом доминирају танке, чисте, мирне вертикалне линије.

Шетајући око тих скулптура, чији се прави редови, док око њих кружим, претварају у дијагонале, загледао сам их са стране, право у очи и дугуљаста лица, у леђа, врат и потиљак. А онда сам, у једном тренутку, осетио неодољиву жељу да и сам станем у један од тих пет редова, у једну од тих шест колона, у једну од тих дијагонала. Закорачио сам, и ушао у ту инсталацију, у ту скулптуру, међу те жене. Гледао сам у бронзани потиљак испред себе, а на сопственом потиљку само сећао бронзани поглед фигуре која је иза мене стајала. Испред и иза, лево и десно од мене, стајала су та танка женска тела чије се главе претварају у птичје. Стојећи међу њима, и сам сам се осећао као скулптура, као саставни део те велике композиције или тог хора. Стајао сам и чекао да, заједно с тим женама, будем прозван, и да се на прозивку одазовем. Стајао сам као да се, заједно с њима, молим. Или као да, заједно с њима, против нечега протестујем. Или као да, заједно с њима, чекам пресуду. За мене је то био један сасвим нов и неочекиван осећај. Ту велику скулпторску скупину нисам само гледао него сам је истовремено и креирао, и сам био креација. Чак ми се чинило да је та скупина и инсталација довршена, и да је добила прави смисао, тек онда када сам и ја у њој нашао своје место.

Изашавши из Павиљона Вељковић, и силазећи низ Бирчанинову улицу, живо сам пожелео да исти експеримент поновим и у Роденовом музеју у Паризу. Да проверим да ли бих се у великој Роденовој скулптури осећао као грађанин Калеа.