Прогон пушача је трагикомичан

„Кафа и цигарете – поздрав из Београда”, наслов је нове представe Атељеа 212 чија премијера је у уторак увече, 29. септембра, у 20 часова на сцени „Мира Траиловић”. Ауторка Миа Кнежевић написала је омнибус драму инспирисану филмом Џима Џармуша, састављену од седам прича.

Једну од прича испричаће и глумица Дара Џокић, а у глумачкој екипи су и: Милица Михајловић, Небојша Илић, Тихомир Станић, Милица Трифуновић, Марко Грабеж и Светозар Цветковић.

Аутор сценографије је Миљена Вучковић, а костима Драгица Лаушевић.

„Кафа и цигарете…” Колико је то лоша комбинација будући да није добра по здравље? О чему причате уз кафу и цигарете?

Кафа и цигарете су одлична комбинација. Тај ритуал, та страст испијања кафе и пушење цигарете нису помодна појава од јуче.Вековима људи негују тај „порок” јер им ваљда прија, и вековима су то радили неометано и без гриже савести.Те две супстанце нам помажу да направимо застој у времену, и обрадимо живот који цури. Можда није здраво, али је лековито. Данас је свет лицемеран у својој хистеричној потрази за здравим животом. Светски антитабако фашизам! Имам и такву реплику у комаду.Живимо болесно време у сваком смислу и прогон пушача је крајње трагикомичан.Пушачи су највећи непријатељи данашњег света и они треба да буду затворени у гето! Или ће бити исељени,расељени,пресељени можда?Пушачи су субверзивни елемент... теже контемплацији,промишљању света,они теже сусретима... радије билдују дух него мишиће.Бојим се данашњих здравих лудака.

Јунаци представа „Кафа и цигарете” кроз седам прича различитих генерација, на српски начин, причају своје животе. Колико нам овакве приче недостају будући да је све више усамљених појединаца?

Лепота овог комада јесте у дивној непретенциозности.Редитељка је испричала низ прича које су танком линијом повезане, али су заправо посебне и засебне и говоре о великој усамљености, али и о сеобама.Нема смрти, има само сеоба.У нашој представи говоримо о неким личним сеобама, а живимо данас можда највеће и најдраматичније сеобе у новијој историји.Сведоци смо нечег што је узнемиравајуће и чему не знамо исход. Бојим се да више ништа неће бити исто.Можда и не треба.

Како актери ваше представе гледају на данашње прилике у уметности, односно на културни тренутак у Србији?

Ући у представу је све теже.И нама, и публици.Ушла сам у свет уметности у неком другом времену и мислила сам да ћу се целог живота бавити нијансама.Ово је време које не препознаје нијансе.Морам да кажем да се осећам као неки чувар ватре.У смислу: можеш да чуваш ту ватру, а и не мораш.Чини ми се да смо све мање важни и да ће позоришта опстати једино док постоје ентузијасти који ће по сваку цену ту ватрицу разгоревати.Јако бих се радовала да нисам у праву.

Пред сваком новог улогом глумац је у недоумици, преиспитује се унутар себе, трага. Данас се, ипак, све више траже краће представе, на нивоу најплићих емоција. А звезде су неки нови људи. Колико се позориште приближило естради?

Живимо културни геноцид.Нападнути смо! Коме и чему служи оргијање разноразних ријалитија? И шта ту ради капитал?И како се обавља један ужасни дрил са гледаоцима склоним најнижим страстима.Па са ким ми да изађемо на црту? Драги гледаоци немојте да гледате ријалити програме... дођите у позориште... смешно! Та битка је већ изгубљена.То је толико ојачало да се бојим да ће нас појести.Борба Давида и Голијата.

Гурање проблема под тепих је опасна бољка. Мислећи људи су устукнули, повукли се пред атаком агресивности, промоције нових јавних личности, њихове таштине, силикона, бесних аутомобила. Какво ми то време живимо?

То је нова,опасна мутација простоте.Форсирање нових вредности: ја сам најважнији,ја сам најбољи,ово је моје време и ја газим, узимам оно што хоћу и имам колико хоћу.Рушим све пред собом,прост сам и сви ме разумеју,лукав сам и све ћу да вас превеслам и због тога сам најбољи.И то је страшно и запрепашћујуће, а још је страшније што су се фини људи повукли пред налетом најновијег примитивизма. Тако настају и ратови на крају.Интелектуалци су изгубили двадесети век... бојим се да ће и овај.Дивљаштво је победило.

Сведоци смо новог таласа избеглица. Шта мислите о реаговању Европске уније на избегличку кризу?

Саопштења која стижу од бриселске администрације доживљавам као шамаре малим земљама које статирају на светској сцени.Сведочимо ужасном малтретирању читавих народа и земаља.Потресно је гледати људе који су прешли хиљаде километара бежећи од ужаса рата и имам велику емпатију према њиховим судбинама.И сад ту кризу која већ поприма размере катастрофе треба неко да реши.Ко?

Америка то препушта Европи, аи Европа би најрадије да то обавимо ми који још нисмо њени чланови или смо на ободу тог модерног ЕУ царства. Европа је у великом,можда највећем искушењу од свог настанка и мислим да нема решење, али се препотентно држи као и увек не признајући да је пред колапсом. Морали би коначно да се договоре са својим пријатељима преко океана или да напокон кажу о чему се ту ради.Ко ту кога држи за врат. То како су до сада сарађивали и довело им је избеглице на врата. Сада перу руке и бојим се уваљују врело кестење малим и немоћним земљама које се ни за шта никад нису ни питале. Па јел’ ми сад треба да решавамо нешто о чему заправо не знамо ништа. Мислим да смо се у овој ситуацији понели крајње трезвено и хумано и надам се да ће се ово са Хрватском разумно и брзо разрешити. Идиотски је да међусобно сада правимо проблеме око кризе коју нисмо иницирали ми и коју треба да решавају они који су је и изазвали. На Балкану је увек фалило мудрости.Бојим се да Европа још нема прави одговор и решење. Ако не пожури неће је бити.Онда поново границе,са жицом и без жице... свако у свој атар и двориште... хладни рат... врући рат... све из почетка, али са краја... у круг... Имам исувише година да бих била оптимиста. И нисам.