Сумњам у теорију свега

Професор др Ролф-Дитер Хојер у Београду није први пут већ четврти, али је овога пута прилика због које је дошао посебна – у Ректорату Универзитета у Београду пре два дана додељен му је почасни докторат, којих до сада већ има око двадесетак, а чиме су му признање одали најпрестижнији светски универзитети. Овом изузетном научнику, физичару честица, генералном директору Европске организације за нуклеарна истраживања (ЦЕРН), који се цео живот бави есенцијалним питањима о космосу, свету и човеку, наш Универзитет докторат је уручио „за изузетне заслуге и успешно седмогодишње вођење највеће и најзначајније научне институције у свету, што је довело до Нобелове награде за физику 2012. године, за дугогодишњу подршку и помоћ српским научницима у ЦЕРН-у, за донације вредне опреме, као и за велику помоћ и подршку Србији на путу ка њеном чланству у ЦЕРН-у”.

Колико је према нама благонаклон довољно говори податак да је пре њега само један директор ЦЕРН-а у шест деценија дугој историји ове европске организације посетио Београд и то давне 1989. У својој богатој каријери Хојер је аутор преко 540 публикација, члан је великог броја међународних научних комисија и саветодавних тела – Немачке академије наука, дописни члан Академије наука у Хајделбергу, почасни члан Пољске академије наука и уметности у Кракову, члан Европске академије у Лондону. Добитник је многих признања међу којима се истичу награда „Едисон Волта” и медаља „Нилс Бор”.

У његовој надлежности су истраживања која се обављају уз помоћ највеће машине коју је човек икада створио – Великог сударача хадрона, први пут пуштеног у рад 2008, чији је пречник незамисливих 27 километара и који се простире на импозантној дубини од 100 метара, испод границе Швајцарске и Француске. Његово покретање довело је 2012. до открића Хигсовог бозона – једног од градивних чинилаца универзума.

Велики сударач хадрона недавно је почео да ради на дупло већим енергијама. Шта то конкретно значи када је у питању откривање нових особина Хигсовог бозона и других елементарних честица?

То значи да смо у стању да произведемо много више Хигсових бозона јер вероватноћа да се они створе расте заједно с порастом енергије коју користимо. То, потом, значи да ћемо бити у стању да још прецизније утврдимо све особине ове „звери”. Бозон, иначе, има врло прецизно дефинисане карактеристике у оквиру нашег Стандардног модела честица, којим објашњавамо видљиви свет. Имајући то у виду, ако постоји нешто изван тог модела, бозон би то требало да региструје и да промени своје особине. Што боље упознамо бозон брже ћемо приметити те промене. Осим тога, ако користимо већу енергију бићемо у прилици да производимо честице веће масе, чиме отворамо могућност открића нових честица. А то би био велики помак. Јер, надамо се да ћемо у једном тренутку пронаћи честице које могу да формирају тамну материју.

До сада су истраживања у ЦЕРН-у потврдила теорију Стандардног модела честица коју помињете. Мислите ли да и она једног дана може бити доведена у питање?

За сада се показује да је тачна. Али, мора да постоји још нешто изван тог модела, будући да смо до сада успели да спознамо само пет одсто универзума, читавих 95 одсто је још непознато. Да бисмо разговарали, ходали улицом или нешто слично није нам потребна Ајнштајнова теорија релативитета, довољни су нам Њутнови закони и гравитација. Али, када је реч о изузетно великим брзинама, морате да укључите Ајнштајна. Врло је могуће да ће у једном тренутку нашој Стандардној теорији бити потреба нека нова, онда када се будемо ухватили у коштац с већим енергијама.

Наслов једног интервјуа који сте дали гласио је „Будућност је светла у тамном универзуму”. Како разумети тих 95 одсто свемира које не познајемо а које називамо тамном материјом и тамном енергијом?

Мрак је мрак јер га не видимо. Индиректно можемо тај мрак да посматрамо преко ефекта гравитације. За ротацију галаксија потребно је више материје него што је ми видимо. У супротном, систем не би био стабилан. Стога мора бити да постоји још материје коју не видимо а коју астрофизичари називају тамном материјом. То се може тачно израчунати. С тамном енергијом је теже јер сматрам да ни сам израз није адекватан. Јер, није то заправо ни енергија већ нешто што тера свемир да се шири а ми нисмо сигурни шта је то тачно. Мислили смо, својевремено, да се свемир у циклусима шири и скупља, али то се показало погрешним – он се непрестано и све брже шири.

Кажете да нам добро познавање природе Хигсовог бозона може помоћи у разумевању универзума. Да ли ћемо уз његову помоћ одговорити на питање зашто је присуство антиматерије у односу на материју у Универзуму мало?

Још нема прецизног одговора. Оно што знамо је да се материја и антиматерија врло мало разликују у својим карактеристикама и да би када производите материју ви истовремено требало да производите исту количину антиматерије. Међутим, када се оне сусретну, оне се потиру и постају енергија. Што ће рећи да не би требало да постоје ни материја ни антиматерија већ само енергија. Али, природа је увела мали трик – а то је ситна разлика у њиховом понашању. То значи да се свака антиматерија не потире у сусрету с материјом и да одређени део материје преостаје. А тај део материје смо управо ми. Антиматерија је, опет, нешто сасвим природно. Она се, рецимо, користи у болницама. Реч је о ПЕТ скенеру. То П је антиматерија – то је позитрон, који спрам електрона представља античестицу.

Објављено је истраживање по којем 30 одсто физичара сумња у теорију Великог праска. Појавиле су се Теорија струна и Теорија мултиверзума, које пружају неке другачије одговоре. Да ли је то пут до теорије свега?

Све оне јесу покушаји да се дође до теорије свега. Оне нуде делове велике слагалице, нуде елементе у односу на то на шта се фокусирају. Ми заиста не знамо да ли је наш универзум једини. Зашто бисмо били једини? Али, сумњам да ћемо доћи до теорије свега.Посебно јер нисам сигуран да смо способнида дефинишемо шта је то „све”. То је већ питање филозофије. Како доћи до теорије о нечему што не можемо прецизно да дефинишемо? Није немогуће формулисати универзалну теорију на основу целокупног знања које смо до сада скупили, али откуд знамо да је све што знамо уједно и све што би требало да знамо? Ипак, у природи је човека да жели све да зна па ће он то и покушавати.

Чини ли вам се да резултати истраживања у ЦЕРН-у приближавају физику и метафизику?

До извесне мере да. Ако ћемо искрено, цео овај разговор водимо на међи физике и метафизике. Јер, наша истраживања су донекле езотерична, далеко од свакодневице. Увек постоји тренутак када знање застане и када почиње филозофија, метафизика или религија. То је нека врста интерфејса који се помера и који захвата све те дисциплине. Ако ми који се њима бавимо не разговарамо, онда немамо пуну слику. Највећи је проблем што се језици наших области разликују, што не користимо исти вокабулар.

Поменули сте религију. Римокатоличка црква има свог представника у научном тиму ЦЕРН-а. Шта мислите, откуд такво интересовање?

Религија и физика се не искључују. Ватикан се бави многим темама и у својим редовима има људе који се баве бројним наукама. Мислим да црква мора да буде заинтересована јер је то у њеном интересу. Упознао сам и бившег папу Бенедикта и садашњег Фрању. Занимало ме је шта имају да кажу о нашим радионицама које организујемо у околини ЦЕРН-а, баш једну имамо сад у октобру. Не само што нису против већ они и учествују. Људи различитих вероисповести радо долазе и то ме радује. Водимо врло отворене дискусије.

Могу ли постојећи образовни системи да испрате научнотехнолошку акцелерацију? Да ли нам је потребна нека нова педагогија?

Мислим да нам је нова педагогија неопходна. У школи ви почињете од физике из 18. века, што је све у реду, али то су само основе. Кад тако стартујете често не стигнете до великих питања. Сматрам да би требало да буде обрнуто. Поћи од највећих питања. Заинтересовати децу да логички размисле шта им је то потребно да би одгонетнули највеће тајне. Кад сазнате на која питања желите да одговорите лакше прихватате да научите основу јер вам је тако јасније зашто је учите и чему ће вам она послужити.

Где је место Србије и нашег образовног система у томе? Шта би требало унапредити када је позиција наше научне заједнице у питању, посебно имајући у виду да смо некада били далеко утицајнији, да је Југославија била и један од оснивача ЦЕРН-а а да је Србија данас придружени члан и чека на пуноправно чланство?

Било је потребно време да се ваши научници врате у ЦЕРН. Али, сад су тамо и то је одлично. Мислим да би требало више промовисати науку како би се створила пријатељска база за истраживања. Трудимо се да организујемо обуку ваших наставника, да их додатно мотивишемо. Од помоћи би биле бројније екскурзије у нашу установу, ми већ имамо више од 100.000 посетилаца годишње. Посебно је важно да ваш приватни сектор схвати да постоји шанса за зараду путем учешћа на тендерима за разне набавке које су ЦЕРН-у потребне. Ви имате такозваног индустријског официра за везу код нас и он већ зна шта би Србија могла да нам омогући. Организоваћемо ускоро и посету представника приватног сектора нашем институту. Ето решења за напредак ваших малих и средњих предузећа.

Милица Димитријевић

-----------------------------------------

Фудбал има сличну логику као и физика честица

Човек који скоро 24 сата дневно живи науку тешко проналази време за бављење неким другим, свакодневнијим стварима. Сам посао генералног директора једне институције какав је ЦЕРН тражи жртвовање великог дела приватног живота. Али, места за фудбал увек има, каже Хојер.

– Слободно време, кад га имам, користим да бих покушао да се наспавам. Моја супруга има обичај да каже да ме је тешко истерати из фотеље, али када једном устанем онда обично кренем у шетњу природом, планине ме опуштају. А тад често решења за научне проблеме сама долазе. Пратим и фудбал, најчешће слушам преносе преко радија. Јер, та игра врло је слична физици честица. За експерименте у физици потребни су и генијалци и пчеле радилице. Морате добро да промешате различите карактере. Тако је и у фудбалу – ако имате тим од 11 генијалаца он неће никад успети. Исто је и с 11 пчела радилица. Битно их је паметно уклопити.