Подне са маестром

Тачно у подне – није то онај славни филм, мада ће бити мало и кинотечких кадрова – сутра ће на позорницу београдског Народног позоришта, после пуно, пуно година, изаћи наш велики диригент Оскар Данон. Не сам, већ са правом свитом оперских и балетских првака ове куће, оних из старе гарде, са којима је заједно прошао значајан део свог дугог уметничког пута овај први послератни директор Београдске опере (1944-1959). Повод за ово окупљање, које ће подсетити присутне на неке златне странице историје оперске и балетске уметности у овом граду, јесте 95. рођендан маестра Данона. Ко дође сутра у Народно позориште видеће на позорници и певаче Радмилу Бакочевић, Милку Стојановић, Радмилу Смиљанић, Бреду Калеф, Живана Сарамандића, Звонимира Крнетића, Николу Митића, балерине Катарину Обрадовић, Веру Костић, Душку Сифниос и Миру Сањину, те некадашњег шефа технике Душана Шевића. И, ваљда као мали рођендански дар, на сутрашњој свечаности биће представљен CD „Дон Кихот”, још један драгуљ „Из ризнице Опере Народног позоришта”, снимак направљен у бечкој Штац опери јануара далеке 1964. године. Толико о овој забави претежно за старији свет. Млади су, наравно, добродошли. Има се шта чути!

Година се накупило, Оскар Данон није више за велике шетње. Срећом, он је један од првих суседа Народног позоришта. Не више од стотину метара далеко је његов дом. Лично нам отвара врата, живахан у џинсу, нуди нас пићем, ми хоћемо-нећемо... можда неки сок, кисела вода... ради се... „Ма, хајде да попијемо по вискић... са ледом”, каже. Готово је „кукавички” правдати се и одбити понуду старог маестра, који је у трену спремио пиће за госте и себе... Чин-чин, за рођендан, за добро здравље и већ како то иде... У опуштеној атмосфери почиње причу о музици. А прича баш као музика, јасна и не прегласна, Оскар Данон савршено диригује рођеним мислима. Луцидан, добре меморије, лако нас проводи неким својим давним животним стазама које нису зарасле у заборав, стазама које су га из родног Сарајева одвеле у Праг...:

– На тамошњем конзерваторијуму дипломирао сам дириговање и композицију, после и докторирао на Карловом универзитету. Праг је један изузетан град у коме је било много студената из Краљевине Југославије. Ваљда на стотине? Та земља у којој смо провели део младости била је пример једног зрелог друштва и демократије која и данас може да послужи као узор. Најразличитије књиге тамо су се могле купити, а на јавним скуповима у истој поворци могли сте видети и леве и десне и – све је у миру протицало. А онда су дошли нацисти и све покварили. Ја сам и у том добу још света видео, Беч, Париз, Лондон... Када сам се вратио у Сарајево, млад, пун ентузијазма, са знањем које сам донео из великих европских градова, био сам веома активан у тамошњем музичком животу. Део те приче је и CollegiumArtisticum, који је био више од музике, један модеран сусрет разних уметности. Али, рат је дошао и у ове крајеве, и све је то нестало, а ја као убеђени антифашиста и левичар отишао сам да се борим – у партизане.

И тако тече једна дуга животна прича пре свега обојена музиком. Оскар Данон не таји да је пуно тражио од својих сарадника, баш као и од себе. Признаје како су у оркестру са којим је радио знали да кажу да није лоше понети суву храну кад идеш на пробу са њим. Он није био само велики диригент, који се, поред осталих, представио и публици миланске Скале и Бечке опере, већ у младости помало и композитор, професор на Музичкој академији, али често спреман да речју, каткад предавањем, допринесе ширењу аудиторијума уметничке музике. Био је маестро и тамо и овамо, шеф-диригент љубљанске Словенске филхармоније и Симфонијског оркестра Радио Загреба, у фраку био на разним странама света. Једном је са гостовања у Јапану летео у Берлин, где га је чекала Београдска опера. А касније, богами, и на сцени, баш као и берлинска публика: тачни, прецизни диригент каснио је читав сат. Уморан од дугог пута, мало је прилегао а његов гардеробер заборавио је да га пробуди. „У првом чину био сам заиста очигледно бунован”, присећа се са смешком. Једна дебља, сликовита књига – „Ритам немира”, коју је приредила новинарка Светлана Хрибар, низом детаља из једне дуге биографије открива читаоцу (не)познатог Оскара Данона.

Посетиоци музичких догађаја често, са нескривеним дивљењем, препознају старог маестра у публици. А као гледалац-слушалац каже нам:

– Једва чекам добар концерт. Понеки прескочим због притиска. Обично је низак, па ме ухвати несвестица. Драго ми је што је понуда далеко већа и боља него пре. Такође и што нам је Београдска филхармонија један прави европски оркестар. Жао ми је што опере не слушамо на српском језику. Зашто? Па, ни Шекспирове драме не играмо у оригиналу.

Ово је иначе зимски период Оскара Данона. Већи део године проводи у малом стану на мору, у месту Башка, на острву Крку. „Староседеоци га, каже нам његова кћи Маја, професор на Филолошком факултету, посебно уважавају зато што није од оних што се пакују кући чим прође лето. Његова сезона знатно је дужа. Рибари и тај обичан свет воле да сврате код Тате на чашицу ракије или разговора, понекад да им као једно уметничко и стручно лице измери притисак”.

И још мало лаке шале за крај. Место догађаја је опет поменуто острво. Многи мештани и не знају тачно ко је и шта је овај Београђанин међу њима. Тако се догодило да је један решавајући „крижаљку” из ње сазнао и за „познатог покојног диригента Оскара Данона”. И испричао је: „Овај се зове као Ви, али Ви нисте тај”. Маестро је одговорио: „Ја јесам тај, само сам жив!”. Додајмо, и то добро...: дођите сутра да га чујете у театру за који говори да је његов „најдражи уметнички период и – успомена”.