Заједнички језик је имао подршку државе

На Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду не­дав­но је као пре­да­вач го­сто­вао аме­рич­ки про­фе­сор Ро­берт Грин­берг, сла­ви­ста, струч­њак за со­ци­о­лин­гви­сти­ку и је­зич­ку по­ли­ти­ку, ко­ји са­да пре­да­је на Но­вом Зе­лан­ду на Уни­вер­зи­те­ту Оукланд. До­бит­ник је на­гра­де 2005. за нај­бо­љу сла­ви­стич­ку књи­гу у Аме­ри­ци „Је­зик и иден­ти­тет на Бал­ка­ну”, ње­го­ва спе­ци­јал­ност је те­ма је­зи­ка и кон­флик­та, ко­ју је уса­вр­шио на при­ме­ри­ма Ју­го­сла­ви­је и Укра­ји­не. Ка­же да је по­чео је да учи ру­ски је­зик и књи­жев­ност, да је за­вр­шио док­тор­ске сту­ди­је на аме­рич­ком уни­вер­зи­те­ту Јејл, осам­де­се­тих го­ди­на, где је имао сјај­ног про­фе­со­ра Едвар­да Стан­кје­ви­ча, ко­ји му је дао са­вет да се опре­де­ли за нај­за­ни­мљи­ви­ји је­зик ме­ђу ју­жно­сло­вен­ским је­зи­ци­ма – срп­ско­хр­ват­ски. „До та­да сам знао сло­ве­нач­ки, че­шки и ру­ски, и про­фе­сор Стан­кје­вич ме је охра­брио да до­ђем у Ју­го­сла­ви­ју 1988. го­ди­не, на се­ми­нар за стра­не сла­ви­сте, та­ко сам по­чео да се ба­вим овим је­зи­ком. За­во­лео сам ову зе­мљу и љу­де и убр­зо сам се ту вра­тио као Фул­брај­тов сти­пен­ди­ста”, ка­же Ро­берт Грин­берг.

Је­зик је су­шти­на иден­ти­те­та. Ме­ђу­тим, ка­да је реч о Ју­го­сла­ви­ји,  ка­ко је је­зик по­стао оруж­је у су­ко­би­ма?

Те­шко је ре­ћи ка­да је све по­че­ло. Ка­да је реч о за­јед­нич­ком је­зи­ку, че­сто се спо­ми­ње Беч­ки до­го­вор из 1850. го­ди­не, ко­ји се сма­тра и не­ком вр­стом џен­тлмен­ског до­го­во­ра не­ко­ли­ко ин­те­лек­ту­а­ла­ца и пан­сла­ви­ста. Мо­ја књи­га го­во­ри о то­ме да је по­сто­ја­ње за­јед­нич­ког је­зи­ка пот­пи­сни­ка тог до­го­во­ра – чи­ње­ни­ца. У Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји и со­ци­ја­ли­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји, ни­је увек по­сто­ја­ла сло­га у ве­зи са је­зич­ким пи­та­њи­ма, али је за­јед­нич­ки је­зик у те две за­јед­ни­це имао др­жав­ну по­др­шку. У ше­зде­се­тим го­ди­на­ма Хр­ва­ти су по­че­ли ви­ше да го­во­ре о стан­дард­ном хр­ват­ском је­зи­ку, али у Ти­то­во вре­ме ни­је мо­гло да се иде у екс­тре­ми­зам. Ипак, ка­да се Ју­го­сла­ви­ја рас­па­ла, сва­ки на­род до­био је сво­ју не­за­ви­сну др­жа­ву, до­био је и свој је­зик. Хр­ват­ска је има­ла тра­ди­ци­ју је­зич­ког пу­ри­зма, ко­ји је по­ја­ча­ла по­сле 1991, спре­ми­ла је реч­ни­ке „ина­чи­ца”, ва­ри­јан­ти, из­ме­ђу хр­ват­ског и срп­ског. У то­ку ра­то­ва ро­ђен је бо­сан­ски је­зик, то је по­вра­так оно­ме што је по­че­ло у окви­ру Аустро­у­гар­ске. Је­зик је, за­пра­во, по­ста­вио те­ме­ље ле­ги­ти­ми­те­та но­вих, не­за­ви­сних др­жа­ва. 

Због че­га је ва­ша књи­га „Је­зик и иден­ти­тет на Бал­ка­ну” иза­зва­ла по­ле­ми­ке у Хр­ват­ској?

По­сле пре­во­да те књи­ге на хр­ват­ски, био је ор­га­ни­зо­ван окру­гли сто у Ма­ти­ци хр­ват­ској, а про­блем је на­стао ка­да је је­дан део књи­ге про­ту­ма­чен као мо­ја тврд­ња да је хр­ват­ски је­зик оформ­љен исто­вре­ме­но са рас­па­дом Ју­го­сла­ви­је, иако ја то ни­сам на­пи­сао. Књи­га је иза­зва­ла бур­не ре­ак­ци­је, а ја сам до­био ква­ли­фи­ка­ци­ју да сам про­срп­ски ори­јен­ти­сан. За­пра­во сам го­во­рио о за­јед­нич­ком је­зи­ку Ср­ба и Хр­ва­та, иако су га не­ки лин­гви­сти из Хр­ват­ске ока­рак­те­ри­са­ли као „ве­штач­ки”, на­мет­нут са срп­ске стра­не. Мој је став да се не мо­же не­ги­ра­ти по­сто­ја­ње јед­ног је­зи­ка. Ка­да сам као док­то­ранд бо­ра­вио у Ју­го­сла­ви­ји пра­вљен је „Лин­гви­стич­ки атлас”, и на том про­јек­ту су уче­ство­ва­ли лин­гви­сти из свих ре­пу­бли­ка бив­ше др­жа­ве. Иако ни­сам био при­су­тан на по­ме­ну­том окру­глом сто­лу, ре­а­го­вао сам на те оп­ту­жбе у јед­ном хр­ват­ском ли­сту. Ми­слим да је би­ло ва­жно да Хр­ва­ти ви­де да по­сто­је и дру­га­чи­је ин­тер­пре­та­ци­је њи­хо­ве исто­ри­је. Го­во­ри­ли су ми да та­да ни­су би­ли спрем­ни да про­чи­та­ју мо­ју књи­гу. 

Да ли сте у Аме­ри­ци при­ма­ли не­га­тив­не кри­ти­ке?

Ни­сам ни­ка­да. Ја сам Аме­ри­ка­нац ко­ји се тру­ди да бу­де објек­ти­ван, али сам сво­је­вре­ме­но био кри­тич­ки ори­јен­ти­сан пре­ма срп­ској вла­ди, пре­ма раз­ли­чи­тим пра­во­пи­си­ма и не­ка­да­шњој стан­дар­ди­за­ци­ји срп­ског је­зи­ка. Не­ка ре­ше­ња Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју ни­су баш по­ма­га­ла сми­ри­ва­њу си­ту­а­ци­је, као што ми­слим да ни са­да ни­је нај­бит­ни­је де­фи­ни­са­ти да ли се у БиХ го­во­ри бо­шњач­ким или бо­сан­ским је­зи­ком. Раз­у­мем да је срп­ској стра­ни ва­жно да се тај је­зик зо­ве бо­шњач­ки, за­то што се сма­тра да на­зив ’бо­сан­ски’ укљу­чу­је и све гра­ђа­не ко­ји жи­ве на те­ри­то­ри­ји БиХ. Али, Бо­шња­ци су од­лу­чи­ли да ће се њи­хов је­зик зва­ти бо­сан­ски. Не твр­дим да знам ка­ко је нај­бо­ље, али ве­ли­ко је пи­та­ње по­што­ва­ња сло­бо­де јед­ног на­ро­да да на од­ре­ђе­ни на­чин на­зо­ве свој је­зик. 

Го­во­ри­те о ме­ким гра­ни­ца­ма ме­ђу је­зи­ци­ма као што су срп­ски и цр­но­гор­ски или хр­ват­ски, али и о оштри­јим гра­ни­ца­ма из­ме­ђу ма­ке­дон­ског и ал­бан­ског, на при­мер. За­што су не­рет­ко су­ко­би же­шћи ме­ђу на­ро­ди­ма ко­је не де­ле оштре је­зич­ке раз­ли­ке?

То је бол­но пи­та­ње, на­ро­чи­то из­ме­ђу Ср­би­је и Цр­не Го­ре. Ка­да слу­шам Ра­дио Под­го­ри­цу увек тра­жим но­ве фо­не­ме у го­во­ру. Ма­да, у Цр­ној Го­ри је по­сто­јао ком­про­мис око на­зи­ва тог је­зи­ка у шко­ла­ма: цр­но­гор­ски-срп­ски, хр­ват­ски или бо­сан­ски, као да су од­ре­ђе­на ва­ри­јан­та за­јед­нич­ког је­зи­ка. За ме­не је то екс­пе­ри­мен­тал­но ре­ше­ње, за­то што се још не зна хо­ће ли би­ти ви­ше раз­ли­ка из­ме­ђу срп­ског и цр­но­гор­ског осим у пи­са­њу но­вих сло­ва. Дру­га­чи­је ствар сто­ји са бо­сан­ским и хр­ват­ским. У стан­дар­ди­за­ци­ји бо­сан­ског је­зи­ка има тур­ци­за­ма, ара­би­за­ма, или но­вих хр­ват­ских ре­чи уме­сто срп­ских, ко­је су ра­ни­је би­ле ви­ше при­хва­ће­не у на­род­ном го­во­ру. Ми­слим да ће се у бу­дућ­но­сти срп­ски и хр­ват­ски још ви­ше уда­љи­ти, што по­ка­зу­је по­ли­тич­ку си­ту­а­ци­ју у тим зе­мља­ма. 

С јед­не стра­не на­ла­зи се слу­жбе­ни је­зик ко­ји на­ме­ће пи­та­ње аси­ми­ла­ци­је за оне ко­ји­ма то ни­је ма­тер­њи је­зик, са дру­ге стра­не по­сто­је пра­ва ма­њи­на на свој је­зик. Ка­ко по­што­ва­ти је­зич­ке стан­дар­де, а ипак би­ти ли­бе­ра­лан?

Зе­мље бив­ше Ју­го­сла­ви­је пот­пи­са­ле су Европ­ску по­ве­љу о ре­ги­о­нал­ним или ма­њин­ским је­зи­ци­ма, а слич­ни је­зич­ки про­бле­ми ве­за­ни су за чи­та­ву Евро­пу. Ком­пли­ка­ци­је на­ста­ју ка­да се вла­де су­сед­них зе­ма­ља ме­ша­ју у је­зич­ку по­ли­ти­ку су­се­да. Ми­слим да смо то ви­де­ли у Ср­би­ји у ве­зи са бо­сан­ским је­зи­ком у Сан­џа­ку, за­то што су срп­ски Бо­шња­ци до­ста ве­за­ни са Бо­шња­ци­ма у БиХ. Ре­ше­ње је по­што­ва­ње по­ме­ну­те по­ве­ље. Сва­ка про­ме­на ста­ту­са кво у је­зи­ку по­тен­ци­јал­но је жа­ри­ште су­ко­ба, а у Ву­ко­ва­ру је то пре­ла­зак из ста­ња плу­ра­ли­зма у је­зич­ку аси­ми­ла­ци­ју срп­ске ма­њи­не. 

Да ли срп­ска вла­да мо­же да ути­че на про­блем аси­ми­ла­ци­је ћи­ри­ли­це у Хр­ват­ској?

Срп­ска вла­да мо­же да пре­го­ва­ра са хр­ват­ском вла­дом о том пи­та­њу. Ми­слим да је вла­да Зо­ра­на Ми­ла­но­ви­ћа има­ла до­бру во­љу, по За­ко­ну о ма­њин­ским пра­ви­ма, да уве­де ћи­ри­ли­цу у свим ме­сти­ма у Хр­ват­ској где Ср­би чи­не 33 од­сто ста­нов­ни­штва. Ме­ђу­тим, две су стра­не сва­ке при­че, за Хр­ва­те је Ву­ко­вар сим­бол стра­да­ња, али ком­про­мис је мо­гућ. У Ма­ке­до­ни­ји је већ уоч­љи­ва је­зич­ка кон­фе­де­ра­ци­ја из­ме­ђу ма­ке­дон­ског и ал­бан­ског је­зи­ка. Бел­ги­ја је до­бар при­мер за два је­зи­ка и две на­ци­је. У Аме­ри­ци ли­бе­рал­ни­ји по­ли­ти­ча­ри ни­су за то да са­мо ен­гле­ски бу­де слу­жбе­ни је­зик, већ су за зва­нич­ну упо­тре­бу ен­гле­ског уз шпан­ски.

Ма­ри­на Ву­ли­ће­вић