Звали су ме кул избеглица

„Избеглица је особа коју сви избегавају”, Никола Пејаковић

Смисао овог текста је да ја као неко са избегличким искуством, а са извесним присуством у култури, поделим неке сопствене фрустрације и дилеме из тог периода.
Живела сам у Осијеку, у Штросмајеровој 23, до 1991. године.
Моје прво уточиште у избеглиштву био је Хотел „Слобода” у Сомбору. У први мах било је одлично. Увек сам хтела да живим у хотелу, а „Слобода” је звучало одговарајуће. Проблем је био тај што собу нисам делила са другарицама или родитељима, већ са непознатим цурама из Борова Села. Девојке су се врло разликовале од мог дотадашњег друштва из Осијека, али сам се дружила јер сам врло прилагодљиве природе и фотографисала се испред Хотела „Слобода” држећи три прста. Откривала сам нове страсти у себи…

Једна од већих фрустрација из тог периода је што сам добила извесну етикету кул избеглице. Као носим кул патике, имам лепу фризуру. Као ови из Борова Села, сељаци, носе „стартас” и ружно акцентују. Мора да сам ја била од тих што је дошла с парама – данашњи линк с овим избеглицама што носе „самсунг” телефоне. Као резултат те фрустрације, а с амбицијама да субверзивно делујем, мој данашњи говор личи на онај из Борова Села, а носим и „стартас”. Не подржавам језички шовинизам који се негује на овим просторима и подржава само говор који се пласира на РТС-у. У Хрватској се нпр. може чути чист далматински дијалекат чак и на ХРТ-у.
У гимназији у Сомбору нови школски другари су ме лепо прихватили, али су имали велику потребу да коригују мој говор. Тако сам научила да се не каже Југославен него Југословен и да време не може да буде цијело или цело него све, док у Хрватској и даље време може да буде цело.
Како је време пролазило, ја сам постајала све интегрисанија и интегрисанија, да су се неки чудили, чак и кад сам преселила у Београд, када су чули да нисам из Београда. Као изгледам као да сам овде рођена. 

Мајка је последња дошла и донела нам нешто ствари, међу којима су биле три виљушке, три кашике, три ножа и, сећам се, са истом запањеношћу као и тада – готово ништа осим тога. Није стигла и није могла да одлучи шта је више битно. Један кофер са стварима предала је на чување колегиници с посла која нас је после много година пронашла, или ми њу, и уручила нам га. Међу стварима, био је и само један албум са фотографијама. Из силне жеље да гледам фотографије својих родитеља, себе, својих другара и остале деце, одлучила сам да се посветим фотографији, која је једини траг о свему лепом што смо живели, а нико нам не верује јер смо избеглице. Сад је све то осавремењено и ове нове избеглице са лакоћом у телефонима преносе успомене у зипованим фајловима. И ми им верујемо.