Zvali su me kul izbeglica

„Izbeglica je osoba koju svi izbegavaju”, Nikola Pejaković

Smisao ovog teksta je da ja kao neko sa izbegličkim iskustvom, a sa izvesnim prisustvom u kulturi, podelim neke sopstvene frustracije i dileme iz tog perioda.
Živela sam u Osijeku, u Štrosmajerovoj 23, do 1991. godine.
Moje prvo utočište u izbeglištvu bio je Hotel „Sloboda” u Somboru. U prvi mah bilo je odlično. Uvek sam htela da živim u hotelu, a „Sloboda” je zvučalo odgovarajuće. Problem je bio taj što sobu nisam delila sa drugaricama ili roditeljima, već sa nepoznatim curama iz Borova Sela. Devojke su se vrlo razlikovale od mog dotadašnjeg društva iz Osijeka, ali sam se družila jer sam vrlo prilagodljive prirode i fotografisala se ispred Hotela „Sloboda” držeći tri prsta. Otkrivala sam nove strasti u sebi…

Jedna od većih frustracija iz tog perioda je što sam dobila izvesnu etiketu kul izbeglice. Kao nosim kul patike, imam lepu frizuru. Kao ovi iz Borova Sela, seljaci, nose „startas” i ružno akcentuju. Mora da sam ja bila od tih što je došla s parama – današnji link s ovim izbeglicama što nose „samsung” telefone. Kao rezultat te frustracije, a s ambicijama da subverzivno delujem, moj današnji govor liči na onaj iz Borova Sela, a nosim i „startas”. Ne podržavam jezički šovinizam koji se neguje na ovim prostorima i podržava samo govor koji se plasira na RTS-u. U Hrvatskoj se npr. može čuti čist dalmatinski dijalekat čak i na HRT-u.
U gimnaziji u Somboru novi školski drugari su me lepo prihvatili, ali su imali veliku potrebu da koriguju moj govor. Tako sam naučila da se ne kaže Jugoslaven nego Jugosloven i da vreme ne može da bude cijelo ili celo nego sve, dok u Hrvatskoj i dalje vreme može da bude celo.
Kako je vreme prolazilo, ja sam postajala sve integrisanija i integrisanija, da su se neki čudili, čak i kad sam preselila u Beograd, kada su čuli da nisam iz Beograda. Kao izgledam kao da sam ovde rođena. 

Majka je poslednja došla i donela nam nešto stvari, među kojima su bile tri viljuške, tri kašike, tri noža i, sećam se, sa istom zapanjenošću kao i tada – gotovo ništa osim toga. Nije stigla i nije mogla da odluči šta je više bitno. Jedan kofer sa stvarima predala je na čuvanje koleginici s posla koja nas je posle mnogo godina pronašla, ili mi nju, i uručila nam ga. Među stvarima, bio je i samo jedan album sa fotografijama. Iz silne želje da gledam fotografije svojih roditelja, sebe, svojih drugara i ostale dece, odlučila sam da se posvetim fotografiji, koja je jedini trag o svemu lepom što smo živeli, a niko nam ne veruje jer smo izbeglice. Sad je sve to osavremenjeno i ove nove izbeglice sa lakoćom u telefonima prenose uspomene u zipovanim fajlovima. I mi im verujemo.