Нормалан човек у кривом огледалу

 Шта се деси када се цео свет уроти против појединца који је нормалан, испитивала је протеклих дана ауторска екипа представе „Позив на погубљење” Александра Червинског по истоименом роману Владимира Набокова из 1936. године у режији Слободана Бобана Скерлића. Премијера представе „Позив на погубљење” изведена је крајем септембра на фестивалу Волков театра у Јарослављу, а београдска је вечерас у 20 часова на сцени „Раде Марковић” БДП-а. Комад је превео Новица Антић, сценограф је Ненад Параносић, костимограф Јелена Стокућа, композитор Драган Ристић, а сценски покрет потписала је Марија Миленковић.

Цинцината, главног јунака романа и комада, тумачи Иван Томић, а у бројној глумачкој екипи су: Милош Милић, Милан Чучиловић, Милица Милша Исаковић, Милорад Дамјановић, Слободан Нинковић, Љубинка Кларић, Сандра Бугарски, Ања Алач, Дејан Матић и други.

– Цинцинат се непрестано пита да ли је у реду што је нормалан или треба да буде ненормалан, будући да је окружен наказама које чине један организам који се супротставља здравом појединцу. Заправо покушава да дешифрује ситуацију у којој група паразита напада здраво тело – објашњава Милица Милша, која тумачи Баку и додаје:

– Он се бори, јер здрав човек не може да појми шта га све сналази. Нормалан човек не може да верује да му неко поставља ненормалне законе и крива огледала, да га уз то убеђује да је криво огледало право огледало. Ситуација нам је, нажалост, и те како позната. Можете само претпоставити како у нашем систему пролази прав, нормалан појединац који је вредан, радан и пристојан. Све страсти, осећања и оно што јесте у човеку, а што је записао Набоков у свом делу пре нешто мање од стотину година, врло је потцртано у стварности, ријалити програму који живимо. Набоков је био видовит и једну врсту тог стања предвидео и детаљно истражио и записао.

Милица Милша је стални члан Београдског драмског позоришта од 1996. године.

Милица Милша размишљала је и како би њен отац Антоније Исаковић да је жив гледао на актуелну стварност:

– Мислим да су ово данас све антијунаци. Да је Антоније жив и та цела гарда некадашњих интелектуалаца, можда би овај свет био другачији јер су они били неуморни борци за истину, правду, човекољубље. Чини ми се да се сада све то изгубило, да ли зато што људи брину о голој егзистенцији и немају времена да брину за добробит човека, или због личних апетита које треба задовољити.