Лист пристојне Србије

Добројутро, Љиљо, што шириш дезинформације кад се истина неможе сакрити неистинитим и лажним информисањем јавности. Поз. Раја Родић

СМС порука оснивача „Курира” затекла ме у Лајпцигу, на конференцији Европског центра за слободу медија (ECPMF, European Centre for Press and Media Freedom), нове медијске кооперативе за заштиту новинарске професије, у чијем сам Управном одбору.

Претпостављам да је Родића, недавно осуђеног на две године затвора и шест година забране обављања свих дужности везаних за располагање, управљање и коришћење туђом имовином, наљутила наша јучерашња насловна страна („Курир” поново покушава да купи „Политику”) толико да ми се обратио у маниру београдског таблоида.

Није лепо ругати се, али Родићева порука главној уредници „Политике” можда најбоље илуструје јаз који постоји између професионалних,  пристојних медија – и оних других. То су различити светови. 

Новине које управо читате најугледније су које су икада постојале у нашем делу Европе, али ни то није довољно рећи да би се објаснили место „Политике” у историји Србије, и моћ „Политике” над колективном имагинацијом српске нације..  

Да таблоид сумњиве репутације жели да купи драгуљ српског новинарства први пут смо сазнали пре неколико година, још за власти Демократске странке, и то захваљујући свађи Чедомира Јовановића са „Куриром”. Горко сада звучи присећање да је јавност у Србији пре десет година била разочарана и избором немачког ВАЦ-а за партнера „Политици”, јер се чинило да је овај ланац немачких провинцијских листова недовољно угледан партнер чак и оној „Политици” чији се углед знатно срозао деведесетих година прошлог века. А сада је тај ланац продао своја потраживања Александру Родићу и онима који стоје иза њега.

Нешто ту до неба смрди. „Политика” ће наставити професионално да обавештава своје читаоце апсолутно о свему што њени новинари сазнају, кад је реч о мутним радњама у којим је власништво над „Политиком” мењало руке. О судбини овог листа не би се смело говорити кришом и у уским круговима. Кад су приватни власници „Вол стрит журнала” продавали овај угледни лист Руперту Мардоку, подносили су јавности рачуна о купопродаји јер је медијски могул за њих представљао „репутациони ризик”.

Српска држава поставља половину чланова управе „Политике”. То аутоматски значи да јавност има право да зна све што је у вези с „Политиком” , једном од последњих установа које су Србији остале из давнина. Прикривање било чега у вези с „Политиком” зато би био – послужићу се речником таблоидних колега – прворазредни скандал.