Обновљен крајпуташ младом јунаку

Заблаће код Чачка – Камени белег који од заборава брани Богосава Симовића (1895–1916) није стигао да векује усправно. С пролећа прошле године пао је и поломио се на троје, али су га потомци младог српског ратника усправили, оснажили слова и лик, освештали на крају прошле седмице и дали столетни помен.

Ту, у порти цркве Светог Архангела Гаврила у Заблаћу, уз друм Чачак–Краљево, оживели посмртни знак од пешчара остаће да још дуго сведочи о страдању једне српске куће, о добу и недобу, о подвижницима нашим. Животопис Симовића потанко је, испред обновљеног крајпуташа и разгорелих воштаница, описао Момчило Гојгић (74), најстарији унук Богосављевог брата Властимира (1889–1966). Та приповест, ево, иде овако…

Кућа земљоделца из Заблаћа, Владимира Симовића (1873–1915), послала је двојицу у Први балкански рат против Турске, домаћина и његовог првенца Властимира. Обојица су рањени. Син је добио метак у Преполцу код Куршумлије, који му никад није извађен, и ту турску успомену носио је довека. И обојица су, отац и син, морали поново у војну на лето следеће, 1913. године, када је почео Други балкански рат, сада против Бугарске.

Тек што су, после тога, дахнули душом, у лето 1914. објављена је нова мобилизација. Владимир је позван као коморџија у позадину, ради превоза одеће, хране и муниције, а Властимир је редов у I чети II батаљона X пешадијског пука Шумадијске дивизије. Крајем 1914. у Први светски рат позван је и трећи Симовић, Богосав, као тек стасали пешак.

Глава куће, Владимир, војевао је те године у биткама на Церу и Колубари, разболео се од тифуса, вратио кући и умро у Заблаћу 20. фебруара 1915, а одмах за њим, од исте бољке, скончали су ћерка Милијана (18) и син Добросав (15). А Властимир и Богосав наставише поход са српском војском и прођоше албанску голготу, док је крај огњишта у родном селу остала сама, нарушеног здравља, њихова мајка Милица (1867–1945).

Браћа су заједно прешла Албанију, а по доласку на Крф у Јонском мору путеви им се заувек разилазе. Богосав је упућен на ненасељено острво Видо, где су издвајани оболели и исцрпљени војници. Срби су тај камењар називали острвом смрти, и ту је свој млађани живот завршило и сељаче из Заблаћа. Морску пучину у коју су спуштали мртве војнике назваше Плава гробница, по песми Милутина Бојића.

Старији брат је са јуначком српском војском прошао Солунски фронт, вратио се у своје село и 6. новембра 1921. године од краља Александра Карађорђевића добио Албанску споменицу.

– Верује се да душе мртвих који немају свој гроб и споменик на овом, немају свој мир ни на оном свету, и праве невоље живима. Зато су по завршетку Првог светског рата мајка Милица и њен син Властимир, једини преживели од шесточлане породице, подигли Богосаву споменик у порти. 

На њему и сада, као и првог дана кад је постављен, пише: „О мили српски роде, не пожали труда стати и читати тужни спомен који показује име војника Богосава Симовића из Заблаћа, бив. регрута 10. Пука који положи на жртвеник свој млађани живот за слободу своје отаџбине и пред надмоћним непријатељом одступа преко Албаније 1915. год, на острво Крф дође те у тешкој болести испусти своју душу 18. јануара 1916. год, на острву Виду у најлепшем цвету у 19. години младости своје и остави нас ожалошћене да га вечно оплакујемо. Бог да му душу прости. Овај знак подигоше му ожалошћени мајка Милица и брат Властимир.”