Жестоки дипломата

Амбасадор Руске Федерације у УН Виталиј Чуркин није човек који ће се устезати да, ако треба, и најоштријим тоновима изнесе своје мишљење или одбрани мишљење земље коју заступа. То је одлика коју поштују сви његови саговорници. Када је, на пример, 19. марта 2007, после жестоког вербалног дуела са високим представником УН за Косово и Метохију Јоахимом Рикером, напустио салу у којој је одржавана затворена седница Савета безбедности посвећена јужној српској покрајини, новинари су нањушили скандал. Реакцију руског дипломате изазвала је Рикерова отворена подршка плану Мартија Ахтисарија за решавање статуса најужареније балканске тачке.

У свет је одмах кренула вест да су Руси демонстративно напустили заседање СБ, да би се убрзо испоставило да је Чуркин из конференцијске сале изашао када је званичан део састанка већ би окончан. Једноставно, хтео је први да се обрати новинарима и објасни несугласице које су поделиле представнике највишег тела светске организације. Треба рећи да овакав Чуркинов потез има и извесну предисторију. Наиме, када је априла 1992. постао заменик тадашњег шефа руске дипломатије Андреја Козирјева, Виталиј Чуркин је први пут у историји руске дипломатије почео да држи редовне отворене брифинге за стране новинаре.

Рођен у Москви 21. фебруара 1952, школовао се на Московском институту за спољне послове (1974), а докторску диплому из историје стекао на Совјетској дипломатској академији 1981. Прошао је све степенице дипломатске каријере, укључујући место директора Информационог одељења Министарства иностраних послова СССР-а, и представника за штампу Министарства иностраних послова Руске Федерације, као и посао заменика шефа дипломатије РФ од 1992. до 1994. Као амбасадор је службовао у Белгији (1994–1998) и Канади (1998–2003). У периоду између 1974. и 1979. Био је члан совјетске делегације на преговорима о ограничавању стратешког наоружања (САЛТ).На место амбасадора Руске Федерације у Уједињеним нацијама званично је ступио 1. маја 2006, наследивши на овој дужности свог колегу и великог пријатеља Андреја Денисова. У жижу пажње јавности у нашим крајевима доспео је у лето 1992. као специјални изасланик председника РФ на Балкану задужен за преговоре између учесника рата у Босни и Херцеговини и западних сила. Овим послом био је заокупљен све до октобра 1994.

Говори енглески, француски и монголски. Ожењен је и има двоје деце.

„Живот дипломате уопште није тако блистав како то изгледа онима који о овој професији суде из филмова”, пожалио се једном приликом. „Раскошни балови и грандиозни пријеми веома су ретки и по правилу имају строго утврђен карактер. Дипломате на овакве догађаје иду као на посао, крајње озбиљно, строго пазе на то како ће се понашати, шта ће рећи. На таквим скуповима човек не сме да се опушта и препусти уживању пошто су у њега непрестано уперене десетине очију. И, наравно, све време мора строго да води рачуна да ни на који начин не наруши углед или част земље коју заступа”, наводи у својој биографији.

„Према томе, прилика за одмор и опуштање је веома мало и ограничене су на тренутке који се проводе са породицом или најближим сарадницима. За дипломату породица није тек 'поуздана залеђина' него често и једина искрена морална подршка”, објаснио је.

Виталија Чуркина, не без разлога, сматрају искусним стручњаком за САД. У руском министарству иностраних послова и данас се препричава како је још у совјетска времена, док је као други секретар радио у амбасади у Вашингтону, отишао у амерички Конгрес и на изврсном енглеском језику ушао у жестоку полемику са конгресменима критикујући њихов став поводом људских права. Како се испоставило, потреба да се са неистомишљеницима полемише отворено и оштро није га напустила ни до данас.