Само да инфлације не буде

Кад грађанин Јуриј Бајец прими професорску плату на државном, Београдском универзитету, па још са повишицом, обрадује се као што би свако. Накратко. Док не срачуна све трошкове. И док се не пробуди у њему економиста да га подсети да је на инфлаторном „окидачу”.

Највећи део плате, каже, потроши, а остатак – приштеди.

У динарима или еврима?

 У еврима. Размишљам као и већина грађана. Штедећу у динарима онда када инфлација у Србији буде испод пет одсто и то неколико година заредом. Онда ћу веровати у стабилност домаће валуте.

Инфлација је, признаје професор Бајец, оно што га и као грађанина и као економисту највише плаши.

Једни нас убеђују да више нема разлога за страх од „деведесетих”, а други упозоравају да инфлација поново куца на врата?

Мене од тада, од сваке инфлације која прелази десет одсто хвата страх. А прошлогодишња је износила 10,1 по старој, односно више од 11 по новој медотологији. Неки новинари ме зову и констатују да је јануарска „само 0,9 одсто”. Како „само”? Па израчунајте колика би била за 12 месеци. Она може да се контролише до 10, па и 15 одсто, али преко тога се отргне контроли. Уграђују се инфлаторна очекивања и сваки корак који се предузима у жељи да се заштити од инфлације, у ствари доприноси још већој инфлацији. Људи, чини ми се, не разумеју колико је снижавање инфлације важно питање. Не само економски, него и социјално и политички.

Хајде да им помогнемо да разумеју?

Кад су у некој фабрици крајем прошле године синдикати преговарали о платама за 2008, послодавац им је сасвим сигурно рекао: „држава каже да ће инфлација бити 6,5 одсто и ја вам толико дајем да останете на истом” и евентуално им додао три одсто, ако верује да ће фирма боље да послује. А шта бива са платама запослених ако инфлација не буде како је влада најавила, него 12 одсто. Они ће реално изгубити шест одсто. А да не говоримо о два од 7,5 милиона грађана – онима са најнижим примањима, онима који примају социјалну помоћ и пензионерима. Па они су од инфлације тотално награбусили.

Хоћете да кажете да су управо транзициони губитници и највећи инфлациони губитници, да страдају највише најсиромашнији?

Ако су прошле године, рецимо, цене хране и безалкохолних пића повећане за 18,4 одсто, то није једнако погодило оне који имају продичне приходе 4.000 евра и оне са 500 или пак триста евра. Свако има своју инфлацију.

А послодавци ?

Послодавци генерално воле стабилну ситуацију да би могли да планирају. Али за разлику од радника, они неће изгубити зато што ће у цене својих производа, па и у профит, урачунати инфлацију.

Значи, централна банка нас џабе не плаши, кад притеже монетарни каиш и призива владу да и она помогне?

То је њен посао. Монетарна и фискална политика које морају да ходају заједно. Признајем да је политички тешко, али било би боље да сада стеже фискална, а нешто попусти монетарна. Народна банка је прошле године платила високу цену одржања ценовне стабилност, а упркос скупој одбрани курса која је коштала 200-300 милиона евра, инфлација је премашила десет одсто.

А шта је, конкретно, највећи владин грех ?

 У удварању гласачима и запосленима у јавном сектору, и то не само сада, још од избора 2006. Док су некада државни службеници полицајци, професори, лекари њих неколико стотина хиљада, завидели онима који раде у друштвеним и приватним предузећаима, њихове зараде су толико скочиле да је приватним послодавцима тешко да у преговорима са својим радницима одбране реалну плату. Не мислим да влада треба да замрзне масу зарада у јавном сектору, али мора да је контролише.

Али објективно, ни једни ни други, у просеку немају више него за основне потребе?

Кад се све сабере, имамо парадоксалну ситуацију: да нам је друштвени производ тек на 68 одсто оног из 89, а да су плате достигле ниво из те године , што не значи да људи данас боље –живе него тада. Тада је више људи радило, биле су по две плате у кући, а опасно то смо ми у међувремену трошили оно што није било за трошење а то су прватизациони приходи, а у првим транзиционим годинама и неке донације.

Али тај проблем могла би да реши смањем броја запослених?

Ако држава није у стању да им понуди алтернативу, ново радно место, она бежи од тога, иако је то њен транзициони задатак. Наша држава је сиромашна, а понаша се као богата.

Шта бисте Ви да имате 40 година, и останете без посла?

Само ми дајте 40 година, лако ћу се снаћи.

Али озбиљно?

Да ме избаце са факултета покушао бих да продам оно што знам: да нађем посао на неком приватном факултету или у некој међународној организацији, јер говорим језике.

Не бисте узели старт-ап кредит Фонда за развој?

Нисам ја човек за бизнис. Тражио бих послодавца.

А шта бисте посаветовали, рецимо, неком свршеном гимназијалцу, државном службенику - вишку? Где да проба?

Једини ланац запошљавања који се шири у Србији и који може да се шири је приватни сектор.

Део поблема прекобројних у јавном сектору, могао би се да се реши реструктурурисањем и приватизацијом. Али, влада као да час хоће – час неће?

Вероватно неки хоће, неки неће. Политичка храброст подразумева, наравно, и подршку јавности да нешто спроведете, при чему она мора да види да се стварно догађа нешто позитивно. На жалост људи, упркос и неким добрим показтељима о привредном рату, смањењу стопе незапослености, значајним девизним резервамаим резервама, на то не дају ни пет пара. Они имају своју перцепцију: броје црне џипове по улици, гледају како се неки свет богати, не зна се како и зашто, види огромне регионалне разлике између Београда и провинције, гледа како млади одлазе....

Зашто сада држава оклева кад су на ред дошле оне реформе које би могле да донесу и социјалну дивиденду – резултате препознатљиве грађанима?

Сем шо је прилично бројна и кадровски и стручно још недовољно оспособљена, држава је и опуштена, трома, као да заборавља да је она највеће «предузеће» у земљи, које управља са 40 одсто бруто дохотка. Уз то, Србија још врло централизована земља. Оних дана када влада није хтела да заседа због неспоразума на политичком нивоу, требало је да се донесе 40 –50 одлука. Неко је чекао да заврши парче пута или трафо станицу, неко гаранцију за кредит....Не смеју живот и реформе да чекају док се влада бави политиком.

А где је направљена највећа „реформска рупа”?

Наслабију оцену и даље имамо из конкуренције. Имали бисмо јединицу, али смо добили двојку, јер смо донели закон, који, успут речено, не ваља, не примењујемо га и који сад мењамо, а да најављене промене не обећавају много.

Мада најнадлежнији то не признају, многи у монополима виде и узрок раста цена.

Ако је некоме монопол сувише јак реч, онда можемо да кажемо да је српско тржиште врло картелизовано или сконцентрисано.То можда политички боље звучи. Ако неко држи 30, 40 одсто тржишта, па он је монополиста, он доктира услове продаје, и мали мали играчи му ништа не могу, сем да га следе Кад на тржишту буде десет великих малопродајних ситема, онда ће многи артикли бити јефинији. Најбољи доказ је мобилна телефонија, у којој су  једино цене пале прошле године. Зато што постоји конкуренција и што се убише да један другом отму кориснике.

Да ли то држава не жели или не уме да то реши или је то последица економске моћи монополиста да спрече улазак конкуренције.

То је исто као када ме питате зашто полиција нешто не спречи. Полиција може све да спречи, одлична је, зна свој посао, али неко треба да команду да то уради. И кад је реч о монополима држава може све. Ако хоће, наравно. Истина, данас је теже деловати него пре пет –шест година, јер је у међувремену направљена гушћа мрежа и јер је та моћ постала много јака.

И мрежа банака се прилично раширила и оне утркују за клијенте, док гувернер упозорава грађане да се не задужују превише и апелује на готово немогуће – да мање мање троше и више штеде.

Предложио бих му да се маскирамо и станемо у ред за потрошачке кредите, да пита људе зашто узимају 2.000 евра. Узимају зато што су трошкови живота толико високи да једноставно морају да позајме новац и зато што после потрошачког поста деведесетих постоји глад: хоће да замене веш машину, да окрече стан, да купе нови намештај. Сад су се, коначно, појавили и стамбени кредити и многи улазе у тај ризик. Наравно, гуверенеру је обавеза да упозори грађане да не претерају.

Да ли је ризик стварно велики?

Мислим да су наши грађани врло одговорни и ако питате банкаре, рећи ће, да, за сада, уредно враћају кредите.

Да ли бисте као родитељ – економиста својој деци аминовали да узму стамбени кредит?

Ако имају посао и перспективу, да ће са годинама нешто напредовати, рекао бих „да”. Зато, што цео свет тако и ради.

А упозорење да се не узимају кредити у „швајцарцима”?

То је питање индивидуалне процене. Тешко да би и највећи стручњак за банкарство рећи, могао предвидети како ће се тај курс кретати.

Већина привредника, извозника да им курс убија конкурентност?

Не може једна квалитетна привреда, каква Србија мора да постане, да зависи од курса. Може курс да буде и 100 динара за евро, али то неће спасити неконкурентну и неквалитетну производњу.

А шта је по вама могуће више извозити?

То само тржиште диктира и треба га пратити: Последњи регионални извештај ММФ шаље две поруке важне за Србију: једна је да ће у наредним годинама јењавати бум метала и друга, за нас позитивна, да прошлогодишњи раст цена хране, односно пољопривредно прехрамбених произвоа у свету није кратког даха, да ће се наставити и наредних година.

Када би студент Јелашић сада полагаоиспит код професора Бајеца, шта требало, конкретно да уради за десетку?

Мислим да он неће моћи да задржи чист модел те циљане инфлације чија је један од позиција слободно формирање курса. Повремено из ње мора да искорачи и да интервенише на тржишту, као ових дана. У крајњој линији, неке земље док су, док су биле у тешкој фази, као што је Србија, имале валутни одбор. Утврђивале су фиксни курс и браниле га девизним резервама и добром спољном трговином, приливом девиза. То је радила Бугарска, а данас БИХ.

Да је тако , колики би курс данас требало да буде?

О том потом, ако тога буде. Израчунало би се лако.

Један познати бизнисмен тврди да се политичари плаше привредника. Да ли се политичари плаше економиста, односно колико слушају економисте?

У овој земљи политика је увек била изнад економије. Не треба економији да влада политиком, али јој је потребна добра државна политика, која претерано не оптерећује привреду, која отвара перспективе сарадње са светом и која олакшава услове под којима пословна заједница може нормално да привређује. И наравно, треба јој, штедљива држава.

А како се, толике године и сада, осећа Словенац у Београду?

Одлично. Немам проблема, неким изливима појединаца и појединих странака никада нисам придавао значајан. Више сам ценио чињеницу да је много више Срба хтело да им будем кум. Ако ништа друго кумови ће ме бранити, мада сам сигуран да ми то није потребно.

Весна Јеличић

-------------------------------------------------------

Без аргетинског сценарија у Србији

– Заиста нема разлога за панику да ће се након онога што се у Београду догодило у четвртак страни инвеститори из Србије разбежати и да ће се овде поновити аргентински сценарио. Ни за драматичне оцене о „црном петку” и краху на Београдској берзи. Очекивано је, да је политичка ситуација изазвана најавама, а онда и чином једностраног проглашења независности Косова, довела до осеке, надам се краткотрајне, страних улагања, али верујем да страни инвеститори јасно раздвајају народни митинг и молебан од онога што се збивало ван тога, да разумеју суштину достојанствене политичке и историјске поруке коју је Србија послала свету, али и то да емоције немају позадину која би суштински угрозила њихове инвестиционе интресе, уверен је проф. др Јуриј Бајец.

Као што је убеђен „да ће држава Србија, иако оправдано огорчена и увређена због поступка САД и ЕУ, наставити дипломатско политичку борбу за територију, трудећи се да она не буде у конфликту са економским процесима које подразумевају отворена привреда и европске интерграције.  Значи, без бојкота економске сарадње са светом и без блокаде саме себе.”

– У супротном, то би водило стагнацији Србије, слабљењу материјалног положаја грађана Србије, затварању врата страним директним инвестицијама, јачању монополских снага, још бољем живота само за неке и лошијем за остатак Србије. Тако би бацила под ноге све добро што је на економском плану урађено протеклих година, милијарде долара страних директних инвестиција, посао за људе који раде у страним банкама, фабрикама, продавницама по Србији и умањила и своју економску и политичку снагу да се избори за своју териорију и економски помогне народу на КиМ.

Најављена је могућност ребаланса буџета и још већа од планираних издвајања за КиМ. Како најбоље искористити та средства?

Економска помоћ српским зајеницама сада мора бити много практичнија. Било је много кабинетских прича расправа и изношења патриотских ставова оних који никада нису били на Косову, па и давања пара, али ако хоћемо да људи тамо остану онда им морамо обезбедити да раде и зараде, да имају куће и струју, школе и домове здравља... Србија је урадила ту стратегију и то по истом модели као за југ Србије. Свака друга политика значи само је инсистирање на територији, а не на реалном животу људи који доле живе.

А да ли је самопроглашено независно Косово економски одрживо ?

После ватромета и излива радости, Косово чекају тешки дани. То потврђују и подаци ММФ-а: Косово стагнира од 2001, има само нешто више од хиљаду евра БДП по становнику, 60 одсто незапосленог становништва, 40 одсто сиромашног и десет процената екстремно сиромашних на ивици глади. Косово само увози и то великим делом из Србије и ништа не извози, питање је колико ће умети и моћи да активира ресуре као што су лигнит и производња електричне енергије, Приштина која је пројектована за 250.000, већ сада са 600.000 становника, гуши се сама од себе... Дода ли се томе и чињеница о великом привредном криминалу, који је признао и известилац Савета безбедно, Косову би било јако тешко да се самостално развије и обезбедити брз економски напредак.

Али новац им сиже од Албанаца из света, а и Светска банка најављује донаторску конференцију?

Истина је да имају велике дознаке из иностранства, али то се поједе. Сигурно ће бити и донаторске конференције, добиће неки новац, међутим питање је колико ће бити страних инвеститора, кад ћемо ми стално постављати проблем те територије.А без страних улагања, Косово би дуго остало територија која би се претежно бавила пољопривредом, ситним услугама и разноразним другим активностима које не стварају нову вредност. И дубокој „сивој” зони

За Европу сам, али нисам против Руса

– Обиђимо све социјалистике земље које су ушле у ЕУ и питајмо људе да ли им је боље. Не зато што су сада постале чланице, већ зато што су годинама радиле у том правцу. Оног тренутка кад кад постанемо зрела економија са јаким институцијама и нормалном тржишном привредом, биће небитно да ли имамо „значку” ЕУ, објашњава професор Бајец, сматрајући да то мора бити стратешки правац Србије у развојном смислу, веома разочаран што нема јединства око тог става, што се Србија смешно дели на оне за и против и што људи недовољно схватају да пут ка ЕУ доноси бољи живот обичном свету.

Вештачки  је, каже, створена и дилема: или за Исток или за Запад

– Ако је неко проевропски орјентисан, то не значи да је против Руса. Ја не говорим сада о пословима које смо у последње време склопили и за које мислим да нису добро направљени. Што се тиче гасног аранжмана, биже добро ако Србија добије све како је начелно договорено и ако се до каначних договора понаша као добар трговац. Оно што мени смета није цена НИС-а, јер се тиме нисам бавио, већ што се продужава монопол, државни само замењује приватним, што ћемо и даље да трошимо лошији бензин за који плаћамо пуну цену, што ми није јасно шта је са тим концесијама. Не свиђа ми се и што ће они бити ослобођени пореза на додатну вредност на све активности док траје процес ревитализације и изградње складишта у Банатском Двору, док не уђу, како рекоше, у зону добити. А кад је требало да се скине ПДВ на дечју опрему данима се водила расправа како раздвојити сиромашне и богате, подсећа проф. Бајец.