Пацови

 „Велики брат” се завукао у дно Пионирског града, ваљда да боље види колико човек може да се сроза, да свима прикаже најниже људске пориве. Објашњење феномена увек је исто – људи воле то да гледају.

Кућа „Великог брата” скривена је од погледа преосталих избеглица које је мука уселила у некадашње дечје павиљоне. Уместо граје, шкрипе љуљашки, у шуми влада мук. ТВ студио је усред заштићеног Кошутњака, парка природе. Чик да неко обичан само проба да на таквом месту нешто сагради. И уместо да се деца врате у „Пионирски град”, уселила се дирекција „Паркинг сервиса”. Привремено.

Када сељак јури јагњешце по тору, не јури га да га милки. И пиле и прасе када изађу с фарме завршавају век... Исто је и са ТВ ликовима – живе за то да их не избаце. Јер и они онда завршавају свој век, нема их пред камерама. Постају оно што заправо јесу. Мужјаци и женке који су спремни све да покажу јер немају богзна шта да кажу. Анонимуси из чијих уста посвађани сугласници и самогласници углавном творе псовке.  

„Фарма” је бар смештена у Лисовићу, селу, где и треба. Прасенце, пиленце и јагњешце добри су за исхрану деце. Али с ове друге „Фарме” деци стижу продукти неке нове културе. Нестаде Бане Коцкица, Бајфорд је умро – а достојног наследника нема.

ТВ Хепи, на којој су „Парови”, како се лако заборави, настала је као дечја телевизија.

Ипак, све ове „фарме” мучи исти проблем. Пацови. Глодари који све уништавају.

И полиција је долазила на „Фарму”. У борби против пацова није помогла.

Међутим, дан касније сви таблоиди су то имали као ударну вест. Осуђену гомилу мишића су преузели, одвели да да исказ и вратили. Тако је полиција постала учесник ријалитија. Пет минута славе и за пандура Ђуру.

Правници кажу да ће се то вероватно поновити. Полиција ће осуђенику морати кад-тад да уручи позив за затвор. Продуценти су изгледа знали шта раде.

Као да су гледали „Смрт господина Голуже” (у режији Живка Николића, по новели Бранимира Шћепановића). Филм у којем обичан службеник, бедног и бесмисленог живота, одседа у хотелу. Нехотице се уплиће у лаж и изговара да је решен да се убије. У учмалој средини, пуној интрига, зависти, мржње, најава самоубиства доноси му славу. Постаје популаран, чак му се и најлепша жена подаје. Осећа пулс живота и није му више до самоубиства. Али, маса тражи жртву, забаву,  неће моћи тако лако да се извуче... На путу до последњег скока с моста испраћају га наричући – као да га стварно жале...

Тако су и свуда око нас пацоловке. Због овог текста тешко да ће неко променити програм на ТВ. Јер, како је давно спевао Бора Ђорђевић: „Пацови су све изуједали, наметнули своју културу. Када су се сви предали, завели су диктатуру. Свака част.”