Подстанар

Онај мој подстанар, ког сам примио јер сам се сажалио над његовом судбином, а и комшије ме убеђивале да ми стан није тесан иако није превелик, није баш ни јадан ни наиван. Окуражио се, па у собу довео неке своје рођаке који ми некажу ни –здраво. Казао сам му да није такав договор, а он ми одбрусио да они немају куд и да он мора и хоће да их прими. Претесно је, кажем му, а и троше заједничку струју и воду а не плаћају, а он ме гледа попреко. Само што ме не удари. Почео и да пушта гласну музику, не плаћа кирију и комуналије. Неће ни да седне да се договоримо, него се само цинично смешка. Одгурнуо ми жену и сина у ходнику, па кад сам га питао шта то би, рекао ми како су га они провоцирали. И све тако нешто наопако.

 Ја се бунио, жалио чак кућном савету, а савет организовао да се он и ја нађемо у заједничким просторијама у приземљу и да причамо. Он и ја да се договарамо а да они слушају. И за то имамо пола сата. Па ако се не договоримо, решиће они. Ја му нудио да не плаћа кирију него само комуналије и струју, он ми се смејао у брк. Нудио му да ради шта хоће ал да ми не дира децу и жену, да може да пушта музику до јачине која не смета савету зграде, он се опет смешкао и говорио да је то његова соба и да у тој соби он може да ради шта хоће.

 Стизали рачуни за ђубре и струју, ја плаћао, неколико пута му приговорио, погурали се, он ме чак ударио. Он позвао чланове кућног савета а они као да су једва дочекали, па испало да сам ја њега напао. И решили да нас надгледају да се више не свађамо. Ал, не лези враже! Наставио он да ми прети, а у међувремену му у собу долазе неки сумњиви типови, нешто мувају, купују –продају, мењају неке беле пакетиће. Ја се пожалим кућном савету да он дилује дрогу а они кажу да је то шећер јер мора да прави баклаве. Користи мој шпорет, мој фрижидер, мој хај-фај уређај и –ником ништа. Деца од њега не могу да уче, морам да их пазим кад су у ходнику, да их испраћам до ве-цеа, и до улазних врата кад крећу у школу.

 Подстанар више не говори са мном, уградио крај улазних врата звонце за себе, моју плочицу на вратима испрскао спрејом. Јој, шта ћу. Неколико комшија ме разуме кад им се пожалим, али и они дају обећања да ће да ме заштите ако он нешто кардинално покуша. Пре неки дан он објави свима да је соба његова и ничија више. Да му ја више не сметам, да му се склањам и да ће он да се укњижи као једини власник. Како, кад сам ја власник, ту станујем одвајкада, то је још мој деда купио а ја наследио.

 Моји папири не вреде, рекоше ми чланови кућног савета, а соба је од данас његова. И они то признају и сагласни су. Како, а моје ствари су унутра, спава на мом каучу, мој орман је тамо, мој телевизор, моје слике и успомене на зидовима... Нема везе, чуваће ти он то, а ти можеш у нашој пратњи понекад да уђеш да видиш своје ствари. Како, бре, људи. Тако, рекоше они, свађао си се са њим а хтео си и рођаке да му истераш. То ти је казна!.

 Мој син се изнервира, поломи неколико поштанских сандучића у улазу, а онда га савет зграде наружи тако да сам ја морао да га бијем и молим да то више не ради. Испало да су важнији њихови сандучићи од моје собе. И мада сам од свих најдуже у згради, рекоше ми да ме неће примити у кућни савет ако тако наставим. А ја мислио да сам у савету одавно. Оних неколико часних комшија гунђају и шапућу ми да ћутим и да ће моја соба постати поново моја, кад-тад!