Podstanar

Onaj moj podstanar, kog sam primio jer sam se sažalio nad njegovom sudbinom, a i komšije me ubeđivale da mi stan nije tesan iako nije prevelik, nije baš ni jadan ni naivan. Okuražio se, pa u sobu doveo neke svoje rođake koji mi nekažu ni –zdravo. Kazao sam mu da nije takav dogovor, a on mi odbrusio da oni nemaju kud i da on mora i hoće da ih primi. Pretesno je, kažem mu, a i troše zajedničku struju i vodu a ne plaćaju, a on me gleda popreko. Samo što me ne udari. Počeo i da pušta glasnu muziku, ne plaća kiriju i komunalije. Neće ni da sedne da se dogovorimo, nego se samo cinično smeška. Odgurnuo mi ženu i sina u hodniku, pa kad sam ga pitao šta to bi, rekao mi kako su ga oni provocirali. I sve tako nešto naopako.

 Ja se bunio, žalio čak kućnom savetu, a savet organizovao da se on i ja nađemo u zajedničkim prostorijama u prizemlju i da pričamo. On i ja da se dogovaramo a da oni slušaju. I za to imamo pola sata. Pa ako se ne dogovorimo, rešiće oni. Ja mu nudio da ne plaća kiriju nego samo komunalije i struju, on mi se smejao u brk. Nudio mu da radi šta hoće al da mi ne dira decu i ženu, da može da pušta muziku do jačine koja ne smeta savetu zgrade, on se opet smeškao i govorio da je to njegova soba i da u toj sobi on može da radi šta hoće.

 Stizali računi za đubre i struju, ja plaćao, nekoliko puta mu prigovorio, pogurali se, on me čak udario. On pozvao članove kućnog saveta a oni kao da su jedva dočekali, pa ispalo da sam ja njega napao. I rešili da nas nadgledaju da se više ne svađamo. Al, ne lezi vraže! Nastavio on da mi preti, a u međuvremenu mu u sobu dolaze neki sumnjivi tipovi, nešto muvaju, kupuju –prodaju, menjaju neke bele paketiće. Ja se požalim kućnom savetu da on diluje drogu a oni kažu da je to šećer jer mora da pravi baklave. Koristi moj šporet, moj frižider, moj haj-faj uređaj i –nikom ništa. Deca od njega ne mogu da uče, moram da ih pazim kad su u hodniku, da ih ispraćam do ve-cea, i do ulaznih vrata kad kreću u školu.

 Podstanar više ne govori sa mnom, ugradio kraj ulaznih vrata zvonce za sebe, moju pločicu na vratima isprskao sprejom. Joj, šta ću. Nekoliko komšija me razume kad im se požalim, ali i oni daju obećanja da će da me zaštite ako on nešto kardinalno pokuša. Pre neki dan on objavi svima da je soba njegova i ničija više. Da mu ja više ne smetam, da mu se sklanjam i da će on da se uknjiži kao jedini vlasnik. Kako, kad sam ja vlasnik, tu stanujem odvajkada, to je još moj deda kupio a ja nasledio.

 Moji papiri ne vrede, rekoše mi članovi kućnog saveta, a soba je od danas njegova. I oni to priznaju i saglasni su. Kako, a moje stvari su unutra, spava na mom kauču, moj orman je tamo, moj televizor, moje slike i uspomene na zidovima... Nema veze, čuvaće ti on to, a ti možeš u našoj pratnji ponekad da uđeš da vidiš svoje stvari. Kako, bre, ljudi. Tako, rekoše oni, svađao si se sa njim a hteo si i rođake da mu isteraš. To ti je kazna!.

 Moj sin se iznervira, polomi nekoliko poštanskih sandučića u ulazu, a onda ga savet zgrade naruži tako da sam ja morao da ga bijem i molim da to više ne radi. Ispalo da su važniji njihovi sandučići od moje sobe. I mada sam od svih najduže u zgradi, rekoše mi da me neće primiti u kućni savet ako tako nastavim. A ja mislio da sam u savetu odavno. Onih nekoliko časnih komšija gunđaju i šapuću mi da ćutim i da će moja soba postati ponovo moja, kad-tad!