С гитаром до адвокатуре

Председник Законодавног одбора Влатко Ратковић сео је у скупштинске клупе први пут у овом сазиву српског парламента, а изабран је на листи Демократске странке. Као адвокат труди се, како каже, да одбор, као „први филтер свих законских предлога”, буде место професионалног сучељавања, да „пресуђују” правни, а не политички ставови. Чини се да му то полази за руком, с обзиром на то да се догађало да, приликом гласања, на истој страни буду посланици његове странке и неких опозиционих странака, а да он буде уздржан. „Сви смо правници и понекад различито видимо ствари с правне тачке гледишта, ником то не смета и то је добро.”

Рођен је 25. августа 1965. године, „стицајем околности у Шапцу, пошто је тада то било најближе породилиште сремском селу Никинци, где су ми живели родитељи”. Јединац је, отац му је био железничар, а мајка домаћица. „Били смо скромних материјалних могућности, па је мајка кућни буџет допуњавала надничењем, али смо зато били једни другима велика подршка.”

У Никинцима је завршио основну школу „од десет разреда, по Шуваревом систему”. Породична одлука била је да се упише у војну школу у Сарајеву, али нису га примили због кратковидости. И да су га примили, не би постао војник јер се његов отац предомислио и кренуо по њега – срели су се на железничкој станици у Сарајеву и заједно вратили кући. Завршио је средњу школу – правни смер, као ђак генерације, мада је, умало, пред крај био искључен из школе јер је организовао „бунт, кад је школа хтела да отпусти професора руског језика из политичких разлога”. Професор је остао, а ни он није искључен, захваљујући добром успеху и „просветном инспектору, који је био породични пријатељ”.

Рано је почео да зарађује, већ при крају основне школе, као бас-гитариста у једном бенду, а гитара, коју је сам научио да свира, „помагала” му је све до краја школовања. Прича да је у тинејџерским годинама желео да постане глумац или психолог, али, из практичних разлога, определио се за права и завршио Правни факултет у Новом Саду пре рока. Није се, каже, покајао.

Први посао добио је у фирми из области дрвне индустрије, потом је радио у транспортној фирми, био директор правне службе, а кад је плата пала на пет марака, одлучио је да оде у Аустрију. Тамо је имао сестру од ујака, која је, са супругом, водила хотел, па је „савладао” нове занате – конобарски и куварски. „Није било тешко конобарисати, важно је да се ради и да је могло да се заради.”

Никада није желео да оде заувек: „Хтео сам само да зарадим новац и завршим кућу у мојим Никинцима и да се вратим”. Кућу је почео да гради у време ратова деведесетих година (и сам је био 1991. мобилисан, провео стотинак дана у униформи као „војник позадинац”), а завршио је 1999. године, „дан после потписивања Кумановског споразума”.

Правосудни испит положио је 1996. године и тада, с пријатељем, отворио адвокатску канцеларију у Руми, која ради и данас. Живи у Руми. „Мало је то место, па се догоди и да заступам неког политичког неистомишљеника, али професија је увек у првом плану.” Прича да адвокат мора бити помало и дипломата, па својој професији у заслугу уписује толерантност у сучељавању ставова с неистомишљеницима.

У политику се укључио деведесетих година, промовисао је, како каже, идеје УЈДИ-ја и Анте Марковића, али прави политички ангажман започео је у Демократској странци 1997. године, јер су му програм странке и идеје Зорана Ђинђића били најближи. „Чинило ми се, а то мислим и сада, да тај програм може Србији да донесе бољитак и да свима нама обезбеди лепшу будућност.”

Оженио се, први пут, врло рано и са 22 године добио сина, а нешто касније и кћерку. Као и сви родитељи, врло је поносан на своју децу, син је на другој години Правног факултета у Београду и наследио је очеву љубав према гитари. „И он свира и то добро.” Кћерка је гимназијалка и одлучила је, „без икаквих мојих сугестија”, да ће бити адвокат и то за корпорацијско право. Сада је у другом браку, а супруга Драгана је васпитач у једној предшколској установи.

Од тренутка када је отворио адвокатску канцеларију, гитару у руке узима само у друштву, на неком слављу, кад треба допринети доброј атмосфери. Нема баш много слободног времена, али увек се нађе толико да погледа добар филм, а воли понешто и да напише. Пробао је да пише прозу, али то су сада „само белешке у компјутеру”, написао је неколико песама за своју душу, а једну је посветио убијеном премијеру Зорану Ђинђићу и поклонио је Ружици Ђинђић.