Сава Мркаљ – два века дуга (2)

Већ 1810. го­ди­не, чим се по­ја­ви­ло Са­ло де­бе­ло­га је­ра ли­бо азбу­ко­про­трес Са­ве Мр­ка­ља, не­ко је пре­по­знао огро­ман зна­чај и по­тен­ци­јал те књи­жи­це. Био је то ми­тро­по­лит кар­ло­вач­ки Сте­фан Стра­ти­ми­ро­вић. Он је, не ча­се­ћи ча­са, из­деј­ство­вао да се за­бра­ни штам­па­ње књи­га ње­го­вом ре­фор­ми­са­ном азбу­ком у бу­дим­ској штам­па­ри­ји. Сле­де­ће, 1811. го­ди­не зна­чај Са­ви­ног де­ла пре­по­знао је и о то­ме оста­вио тра­га Јер­неј Ко­пи­тар. 

Пар го­ди­не ка­сни­је, Јер­неј Ко­пи­тар је упо­знао Ву­ка са иде­јом о пи­са­њу на на­род­ном је­зи­ку и са Мр­ка­ље­вом ре­фор­мом азбу­ке и под­ста­као га да се по­за­ба­ви са­ку­пља­њем на­род­них пе­са­ма, од­но­сно да на­пи­ше крат­ку гра­ма­ти­ку срп­ског је­зи­ка. 

Та­ко је Вук Сте­фа­но­вић Ср­би­ја­нац 1814. го­ди­не у Ви­је­ни об­ја­вио Пи­сме­ни­цу срп­ско­га је­зи­ка по го­во­ру про­сто­га на­ро­да на­пи­са­ну. За­што баш Мр­ка­ље­вом ре­фор­ми­са­ном азбу­ком од 29 сло­ва? О то­ме сам Вук го­во­ри у Пи­сме­ни­ци:

„Г. Са­ва Мер­ка­и­ло, же­ле­ћи да би се та бу­на ути­ша­ла и да би сви уче­ни Ср­бљи ко­ји срп­ски пи­са­ти же­ле, на јед­на­ке ми­сли о то­ме до­шли и со­гла­си­ли се, пред­у­зео је то и из­дао на сви­јет ко­ја су из­ме­ђу сла­вен­ски пи­сме­на срп­ско­ме је­зи­ку по­треб­на, ко­ја ли не тре­ба­ју и ко­ја јошт не­до­ста­ју.

Но ово рје­ше­ње г. Мер­ка­и­ла (ко­је је та­ко исти­ни­то и та­ко ја­сно да га сва­ки Ср­бљин ко­ји здрав ра­зум има и бес­при­страст­но су­ди­ти оће, мо­ра одо­бри­ти) на­шло је љу­ди ко­ји­ма се не до­па­да. 

Но шта ли се до­сад и шта ли ће се икад свим људ­ма до­па­сти? Али ов­де чи­ни ми се, ко­ли­ко сам до­сад по­зна­ти мо­гао, да би го­то­во сви уче­ни Ср­бљи ра­до Мер­ка­и­лу по­сље­до­ва­ли, али не сми­ју да со тим ко­ме во­љу не по­ква­ре, не­го за свој до­би­так и де­бе­ло јер, прем­да му се и са­ми под­сме­ва­ју, пи­шу.

Ја сад ов­дје, има­ју­ћи за на­мје­ре­ње успјех срп­ско­га књи­же­ства, не мо­гу дру­ге азбу­ке упо­тре­би­ти не­го Мер­ка­и­ло­ву, јер­бо за срп­ски је­зик лак­ша и чи­сти­ја не мо­же би­ти од ове.“

Вук на­да­ље у Пи­сме­ни­ци пре­при­ча­ва ко­ја је сло­ва Мр­каљ из­ба­цио из азбу­ке, а ко­ја је за­др­жао, да би на кра­ју за­кљу­чио исто што и Мр­каљ че­ти­ри го­ди­не ра­ни­је:

„Сад на­ша азбу­ка, или ка­ко про­сти Ср­бљи по Ср­би­ји и Хер­це­го­ви­ни го­во­ре, бу­кви­ца има 29 пи­сме­на, ме­ђу њи­ма ни­јед­но ни­је су­ви­ше, ни­јед­но зву­ко­пре­ми­јен­љи­во, ни­ти ко­је не­до­ста­је, не­го и је та­ман оно­ли­ко ко­ли­ко свој­ство срп­ског је­зи­ка из­и­ску­је…“

Ако по­гле­да­мо упо­ред­ни при­каз Мр­ка­ље­ве ре­фор­ми­са­не азбу­ке из 1810. го­ди­не и ва­ри­ја­ци­ју те азбу­ке ко­ју је Вук пред­ло­жио 1814. го­ди­не Упо­ред­ни при­каз – Мр­каљ 1810. и Вук 1814), при­ме­ти­ће­мо да је број сло­ва исти – 29 (ни код Мр­ка­ља ни код Ву­ка не­ма сло­ва џ). Вук је у Пи­сме­ни­ци пред­ло­жио да се ре­ди­зај­ни­ра­ју три Мр­ка­ље­ва сло­ва, та­ко што ће се сто­ма­чић тан­ког је­ра спо­ји­ти са ус­прав­ним цр­та­ма у сло­ви­ма л, н и д. Осим то­га, уме­сто Мр­ка­ље­вог сло­ва ть пред­ло­жио је сло­во ћ (што је већ Мр­каљ по­ме­нуо као мо­гућ­ност у Са­лу де­бе­ло­га је­ра). Дру­гим ре­чи­ма, Мр­ка­ље­вој ре­форм-тор­ти до­дао је три-че­ти­ри укра­са, али то је и да­ље оста­ла Мр­ка­ље­ва ре­форм-тор­та. Вук 1814. го­ди­не ни­је ни­шта бит­но про­ме­нио у Мр­ка­ље­вој ре­фор­ми­са­ној азбу­ци. Ни ка­сни­је Вук ни­шта бит­но ни­је ме­њао; из­ме­ђу 1815. и 1818. го­ди­не он је до­дао сло­во за глас џ (ко­ји ни Мр­каљ ни он пр­во­бит­но ни­су узе­ли у об­зир), узео је ла­ти­нич­но сло­во ј за од­го­ва­ра­ју­ћи глас и, пре­ма на­цр­ту до­би­је­ном од Лу­ки­ја­на Му­шиц­ког, из­ра­дио је но­во сло­во ђ.

Ме­ђу­тим, све што је бит­но у ре­фор­ми срп­ске ћи­ри­ли­це ура­дио је Са­ва Мр­каљ 1810. го­ди­не – по­ла­зе­ћи од на­че­ла да у јед­ном је­зи­ку тре­ба да има оно­ли­ко сло­ва ко­ли­ко у ње­му има гла­со­ва, из­ба­цио је ви­шак сло­ва ко­ји је оп­те­ре­ћи­вао ста­ру азбу­ку и си­стем­ски је ре­фор­ми­сао азбу­ку та­ко да у њој јед­ном гла­су од­го­ва­ра јед­но сло­во.

Го­ди­не 1814. Ву­ку је би­ло ја­сно и ко је ре­фор­ми­сао срп­ску азбу­ку и пре­ма ком основ­ном прин­ци­пу је азбу­ка ре­фор­ми­са­на. То је ре­као ја­сно да ја­сни­је ни­је мо­гло. Али ипак ни­је одо­лео да у пред­го­во­ру Пи­сме­ни­ци се­би при­пи­ше де­лић за­слу­га:

„Пр­ва и нај­ве­ћа кри­ти­ка ко­ја ће сре­сти ову мо­ју Пи­сме­ни­цу би­ће свр­ху на­чи­на пра­во­пи­са­ња; и ја сам, исти­на, о ово­ме мно­го сум­њао и раз­ми­шља­вао, но нај­по­сле ми се учи­ни­ло да је ова­ко нај­лак­ше до­те­ра­ти срп­ско пра­во­пи­са­ње под оно за­гла­вље – пи­ши као што го­во­риш, а чи­тај као што је на­пи­са­но… А во­ди ли овај мој пра­во­пи­са­ња на­чин упра­во к то­ме за­гла­вљу, то не­ка су­де ра­зум­ни рев­ни­те­љи срп­ско­га књи­же­ства.“

На тај де­таљ освр­ну­ће се Па­вле Ивић и Јо­ван Ка­шић у V то­му Исто­ри­је срп­ског на­ро­да (стр. 326), го­во­ре­ћи о Ву­ко­вој Пи­сме­ни­ци: „У пред­го­во­ру се ис­ти­че на­че­ло: ’Пи­ши као што го­во­риш, а чи­тај као што је на­пи­са­но’, ко­је се ка­сни­је у све­сти пу­бли­ке ве­за­ло за Ву­ка.“

И не са­мо то на­че­ло. За Ву­ка се ка­сни­је „у све­сти пу­бли­ке“ ве­за­ло и укла­ња­ње ви­шка сло­ва из ста­ре азбу­ке. За Ву­ка се ка­сни­је „у све­сти пу­бли­ке“ ве­за­ла и ре­фор­ма азбу­ке ко­ја је до­ве­ла до то­га да јед­ном гла­су од­го­ва­ра јед­но сло­во. За Ву­ка се ка­сни­је, у ко­лек­тив­ној све­сти, ве­за­ло све што је ге­ни­јал­но ура­дио Са­ва Мр­каљ 1810. го­ди­не. А ми се Са­ви Мр­ка­љу ни 205 го­ди­на ка­сни­је ни­смо оду­жи­ли за оно чи­ме нас је за­ду­жио…

Мр Вла­до Ђу­ка­но­вић

Лингвиста Лек­си­ком, је­зич­ки ин­же­ње­ринг