Sava Mrkalj – dva veka duga (2)

Već 1810. go­di­ne, čim se po­ja­vi­lo Sa­lo de­be­lo­ga je­ra li­bo azbu­ko­pro­tres Sa­ve Mr­ka­lja, ne­ko je pre­po­znao ogro­man zna­čaj i po­ten­ci­jal te knji­ži­ce. Bio je to mi­tro­po­lit kar­lo­vač­ki Ste­fan Stra­ti­mi­ro­vić. On je, ne ča­se­ći ča­sa, iz­dej­stvo­vao da se za­bra­ni štam­pa­nje knji­ga nje­go­vom re­for­mi­sa­nom azbu­kom u bu­dim­skoj štam­pa­ri­ji. Sle­de­će, 1811. go­di­ne zna­čaj Sa­vi­nog de­la pre­po­znao je i o to­me osta­vio tra­ga Jer­nej Ko­pi­tar. 

Par go­di­ne ka­sni­je, Jer­nej Ko­pi­tar je upo­znao Vu­ka sa ide­jom o pi­sa­nju na na­rod­nom je­zi­ku i sa Mr­ka­lje­vom re­for­mom azbu­ke i pod­sta­kao ga da se po­za­ba­vi sa­ku­plja­njem na­rod­nih pe­sa­ma, od­no­sno da na­pi­še krat­ku gra­ma­ti­ku srp­skog je­zi­ka. 

Ta­ko je Vuk Ste­fa­no­vić Sr­bi­ja­nac 1814. go­di­ne u Vi­je­ni ob­ja­vio Pi­sme­ni­cu srp­sko­ga je­zi­ka po go­vo­ru pro­sto­ga na­ro­da na­pi­sa­nu. Za­što baš Mr­ka­lje­vom re­for­mi­sa­nom azbu­kom od 29 slo­va? O to­me sam Vuk go­vo­ri u Pi­sme­ni­ci:

„G. Sa­va Mer­ka­i­lo, že­le­ći da bi se ta bu­na uti­ša­la i da bi svi uče­ni Sr­blji ko­ji srp­ski pi­sa­ti že­le, na jed­na­ke mi­sli o to­me do­šli i so­gla­si­li se, pred­u­zeo je to i iz­dao na svi­jet ko­ja su iz­me­đu sla­ven­ski pi­sme­na srp­sko­me je­zi­ku po­treb­na, ko­ja li ne tre­ba­ju i ko­ja jošt ne­do­sta­ju.

No ovo rje­še­nje g. Mer­ka­i­la (ko­je je ta­ko isti­ni­to i ta­ko ja­sno da ga sva­ki Sr­bljin ko­ji zdrav ra­zum ima i bes­pri­strast­no su­di­ti oće, mo­ra odo­bri­ti) na­šlo je lju­di ko­ji­ma se ne do­pa­da. 

No šta li se do­sad i šta li će se ikad svim ljud­ma do­pa­sti? Ali ov­de či­ni mi se, ko­li­ko sam do­sad po­zna­ti mo­gao, da bi go­to­vo svi uče­ni Sr­blji ra­do Mer­ka­i­lu po­slje­do­va­li, ali ne smi­ju da so tim ko­me vo­lju ne po­kva­re, ne­go za svoj do­bi­tak i de­be­lo jer, prem­da mu se i sa­mi pod­sme­va­ju, pi­šu.

Ja sad ov­dje, ima­ju­ći za na­mje­re­nje uspjeh srp­sko­ga knji­že­stva, ne mo­gu dru­ge azbu­ke upo­tre­bi­ti ne­go Mer­ka­i­lo­vu, jer­bo za srp­ski je­zik lak­ša i či­sti­ja ne mo­že bi­ti od ove.“

Vuk na­da­lje u Pi­sme­ni­ci pre­pri­ča­va ko­ja je slo­va Mr­kalj iz­ba­cio iz azbu­ke, a ko­ja je za­dr­žao, da bi na kra­ju za­klju­čio isto što i Mr­kalj če­ti­ri go­di­ne ra­ni­je:

„Sad na­ša azbu­ka, ili ka­ko pro­sti Sr­blji po Sr­bi­ji i Her­ce­go­vi­ni go­vo­re, bu­kvi­ca ima 29 pi­sme­na, me­đu nji­ma ni­jed­no ni­je su­vi­še, ni­jed­no zvu­ko­pre­mi­jen­lji­vo, ni­ti ko­je ne­do­sta­je, ne­go i je ta­man ono­li­ko ko­li­ko svoj­stvo srp­skog je­zi­ka iz­i­sku­je…“

Ako po­gle­da­mo upo­red­ni pri­kaz Mr­ka­lje­ve re­for­mi­sa­ne azbu­ke iz 1810. go­di­ne i va­ri­ja­ci­ju te azbu­ke ko­ju je Vuk pred­lo­žio 1814. go­di­ne Upo­red­ni pri­kaz – Mr­kalj 1810. i Vuk 1814), pri­me­ti­će­mo da je broj slo­va isti – 29 (ni kod Mr­ka­lja ni kod Vu­ka ne­ma slo­va dž). Vuk je u Pi­sme­ni­ci pred­lo­žio da se re­di­zaj­ni­ra­ju tri Mr­ka­lje­va slo­va, ta­ko što će se sto­ma­čić tan­kog je­ra spo­ji­ti sa us­prav­nim cr­ta­ma u slo­vi­ma l, n i d. Osim to­ga, ume­sto Mr­ka­lje­vog slo­va tь pred­lo­žio je slo­vo ć (što je već Mr­kalj po­me­nuo kao mo­guć­nost u Sa­lu de­be­lo­ga je­ra). Dru­gim re­či­ma, Mr­ka­lje­voj re­form-tor­ti do­dao je tri-če­ti­ri ukra­sa, ali to je i da­lje osta­la Mr­ka­lje­va re­form-tor­ta. Vuk 1814. go­di­ne ni­je ni­šta bit­no pro­me­nio u Mr­ka­lje­voj re­for­mi­sa­noj azbu­ci. Ni ka­sni­je Vuk ni­šta bit­no ni­je me­njao; iz­me­đu 1815. i 1818. go­di­ne on je do­dao slo­vo za glas dž (ko­ji ni Mr­kalj ni on pr­vo­bit­no ni­su uze­li u ob­zir), uzeo je la­ti­nič­no slo­vo j za od­go­va­ra­ju­ći glas i, pre­ma na­cr­tu do­bi­je­nom od Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog, iz­ra­dio je no­vo slo­vo đ.

Me­đu­tim, sve što je bit­no u re­for­mi srp­ske ći­ri­li­ce ura­dio je Sa­va Mr­kalj 1810. go­di­ne – po­la­ze­ći od na­če­la da u jed­nom je­zi­ku tre­ba da ima ono­li­ko slo­va ko­li­ko u nje­mu ima gla­so­va, iz­ba­cio je vi­šak slo­va ko­ji je op­te­re­ći­vao sta­ru azbu­ku i si­stem­ski je re­for­mi­sao azbu­ku ta­ko da u njoj jed­nom gla­su od­go­va­ra jed­no slo­vo.

Go­di­ne 1814. Vu­ku je bi­lo ja­sno i ko je re­for­mi­sao srp­sku azbu­ku i pre­ma kom osnov­nom prin­ci­pu je azbu­ka re­for­mi­sa­na. To je re­kao ja­sno da ja­sni­je ni­je mo­glo. Ali ipak ni­je odo­leo da u pred­go­vo­ru Pi­sme­ni­ci se­bi pri­pi­še de­lić za­slu­ga:

„Pr­va i naj­ve­ća kri­ti­ka ko­ja će sre­sti ovu mo­ju Pi­sme­ni­cu bi­će svr­hu na­či­na pra­vo­pi­sa­nja; i ja sam, isti­na, o ovo­me mno­go sum­njao i raz­mi­šlja­vao, no naj­po­sle mi se uči­ni­lo da je ova­ko naj­lak­še do­te­ra­ti srp­sko pra­vo­pi­sa­nje pod ono za­gla­vlje – pi­ši kao što go­vo­riš, a či­taj kao što je na­pi­sa­no… A vo­di li ovaj moj pra­vo­pi­sa­nja na­čin upra­vo k to­me za­gla­vlju, to ne­ka su­de ra­zum­ni rev­ni­te­lji srp­sko­ga knji­že­stva.“

Na taj de­talj osvr­nu­će se Pa­vle Ivić i Jo­van Ka­šić u V to­mu Isto­ri­je srp­skog na­ro­da (str. 326), go­vo­re­ći o Vu­ko­voj Pi­sme­ni­ci: „U pred­go­vo­ru se is­ti­če na­če­lo: ’Pi­ši kao što go­vo­riš, a či­taj kao što je na­pi­sa­no’, ko­je se ka­sni­je u sve­sti pu­bli­ke ve­za­lo za Vu­ka.“

I ne sa­mo to na­če­lo. Za Vu­ka se ka­sni­je „u sve­sti pu­bli­ke“ ve­za­lo i ukla­nja­nje vi­ška slo­va iz sta­re azbu­ke. Za Vu­ka se ka­sni­je „u sve­sti pu­bli­ke“ ve­za­la i re­for­ma azbu­ke ko­ja je do­ve­la do to­ga da jed­nom gla­su od­go­va­ra jed­no slo­vo. Za Vu­ka se ka­sni­je, u ko­lek­tiv­noj sve­sti, ve­za­lo sve što je ge­ni­jal­no ura­dio Sa­va Mr­kalj 1810. go­di­ne. A mi se Sa­vi Mr­ka­lju ni 205 go­di­na ka­sni­je ni­smo odu­ži­li za ono či­me nas je za­du­žio…

Mr Vla­do Đu­ka­no­vić

Lingvista Lek­si­kom, je­zič­ki in­že­nje­ring